Iznad i izvan svakog naturalističkog principa koji nameće zakon spoljašnjih stvari na umetnost je zahtev za istinu koji umetničko delo mora da ispuni, iako takav zahtev mora doći jedino iznutra. Kada snažne grede počivaju na stubovima u koje nemamo poverenja da mogu da izdrže teret zadatka, kada nas reči osećajnih pesama upute u strasti i dubinu čija nas celina ne ubeđuje, onda osećamo nedostatak istine, nedostatak razumevanja između umetničkog dela i njegove sopstvene ideje. Pored toga, umetničko delo je suočeno sa odlukom između istine i laži, jer pripada sveobuhvatnom kontekstu postojanja. Na način koji je teško odgonetnuti, želje i emocije određene duše, naročito shvatanje sveta i života, su naslikane iza svakog umetničkog dela. Ali, ni na koji način nije umetničko delo time verni i odgovarajući izraz dublje, opštije realnosti koja nas ipak navodi da osećamo. Umesto toga, čudnovato, mnoga umetnička dela nam prižaju neposredan pokazatelj unutrašnjeg i metafizičkog sveta koji bi trebalo da budu izraženi u njima, ali koje u stvari ne izražavaju. Dakle, delovi mogu biti u skladu jedan sa drugim i mogu biti potpuni kao celina koja raste iz korena koji joj ne pripadaju. I što su kompletniji sami po sebi, to je radikalnija laž kada se umetne u kontekst unutrašnjeg života, pogleda na svet, ili verska ubeđenja, koja poriču u svom najdubljem biću.
Različite umetnosti u različitim stepenima učestvuju u takvim istinama i lažima. Što se tiče arhitekture, naturalizam ne može da pozicionira uslov istine, u smislu formalne jednakosti sa nečim što je spolja dato. Na očigledniji način, arhitektura potvrđuje unutrašnju istinu, naime, da snage koje nosi moraju biti dovoljne za opterećenja, da ornamenti nalaze mesto koje odaje potpuni izraz njihovog unutrašnjeg kretanja, i da detalji nisu dosledni stilu koji izražava celina. Međutim, misterioznija je harmonija ili kontradikcija u kojoj se zgrada dovodi u vezu sa duhovnim značenjem ili značenjem života koji je povezan sa njim, i koji blista iz njega, ali samo kao zahtev koji ima, ali ne ispunjava uvek.
Možda je ovde najdublja razlika između arhitekture Venecije i Firence. U firentinskim palatama, kao i u onima u Toskani u celini, opažamo spoljašnjost kao tačan izraz njihovog unutrašnjeg značenja, kao prkos, nalik tvrđavi, ozbiljno ili veličanstveno rasklapanje snaga koje mogu da se osete u svakom kamenu, od kojih svaki predstavlja samopouzdanu, odgovornu ličnost. Nasuprot tome, palate u Veneciji su dragocena igra, njihova uniformnost prikriva individualne karakteristike svog naroda, veo čiji nabori prate samo zakone svoje unutrašnje lepote i izdaju život iza njih u činu njegovog skrivanja. Svako unutrašnje istinsko umetničko delo, koliko god fantastično ili subjektivno može biti, izražava na jedan ili drugi način kako je život moguć. Međutim, tokom putovanja duž Grand kanala čovek zna da kakav god život može da bude, sigurno je da ne može da bude takav. Ovde, na Trgu Svetog Marka, na Piazetta-i, čovek oseća gvozdenu volju za moć, mračnu strast koja stoji kao stvar po sebi iza ove vesele pojave. Ali spoljašnjost živi kao da je u razmetljivoj odvojenosti od bića. Spoljašnjost ne prima uputstvo ili podršku iznutra, ne poštuje zakon sveobuhvatne duhovne stvarnosti nego radije poštuje zakon umetnosti koji kao da poriče takav zakon. Ipak, koliko god potpuno umetničko delo može da bude, ukoliko je bilo koji smisao života nestao ili se odvija u suprotnom smeru od njega, umetnost postaje veštačka. Firencu opažamo kao umetničko delo zbog njene karakteristične slike koja je povezana sa idealno stvarnim unutrašnim životom, čak i ako je taj život istorijski nestao. Venecija je, međutim, veštački grad. Firenca nikada ne može da se pretvori u puku masku jer je njen izgled bio neiskrivljeni jezik istinskog života. Ali u Veneciji, sve što je veselo i bistro, slobodno i svetlo, je jedino služilo kao fasada za život koji je taman, nasilan i nemilosrdno funkcionalan, promene grada su ostavile iza sebe samo beživotnu scenografiju, lažljivu lepotu maske.
Svi ljudi u Veneciji koračaju kao da su na sceni. U svojoj užurbanosti u kojoj ne postižu ništa ili u svojim praznim snovima, oni se neprekidno pojavljuju na jednom ćošku i nestaju iza drugog. U svemu ovome oni su nalik glumcima koji nestaju levo i desno sa scene, gde se sama igra odvija, bez uzročnosti u realnosti onoga što se desilo pre i bez efekta u realnosti onoga što dolazi posle. Ovde, karakteristične površinske pojave iskorišćene na slici ljudi sa tim jedinstvom kroz koje umetničko delo izlaže svako od njegovih elemenata na njenom ukupnom značenju. Način na koji hodaju i stoje, kupuju i prodaju, posmatraju i razgovaraju – za nas, sve što izgleda da je samo dvodimenzionalno, kao da je zalepljeno na vrhu stvarnosti i istine o svojoj suštini, jednom nas suština bića ovog grada ( koja se sastoji u uklanjanju izgleda od egzistencije) u potpunosti stavlja pod svoju čaroliju. Izgleda kao da ova suština konzumira samu sebe, međutim, kao da je svaka aktivnost „lice“ i da nema „naličje”, samo jedna strana jednačine čija je druga strana ugašena. Ovde čak i most gubi svoju moć da oživi i nadahne. Normalno ostvaruje neuporedivi zadatak održavanja tenzije i usaglašavanja između tačaka u prostoru u jednom naletu, krećući se između njih, čineći relno njihovo razdvajanje i povezivanje, kao jedno te isto. Ali ova dvostruka funkcija, koja podriva čisto slikovitu pojavu mostova sa dubljim značenjem, bledi u ovom slučaju. Aleja izgleda kao da lebdi daleko bez sletanja iznad tih bezbrojnih mostova. Visoko koliko luk mosta može da obuhvati, to je samo kao znak oslobađanja od uličice koja se nastavlja na svom putu bez prekida. Na isti način, godišnja doba prolaze kroz ovaj grad bez promene iz zime u proleće, a prelaz od leta do jeseni opipljivo utiče na njegov izgled. Obično bismo osetiti u cvetanju i vegetaciji koja vene neki trag koji dokazuje svoju vitalnost u naizmeničnim reakcijama na sezonske promenama. Veneciji je, međutim, u srži ovo nepoznato. Zelenilo njenih oskudnih vrtova koje izgleda kao da je ili ukorenjeno ili nije ukorenjeno negde u kamenu ili vazduhu je nekako uklonjeno iz promene. To je kao da su sve stvari skupile svu lepotu koju mogu da ponude na površini, a zatim se povukle, tako da ova površina sada stražari, kao da je okoštala, ova lepota koja više ne učestvuje u vitalnosti i razvoju stvarnog postojanja.
Verovatno ne postoji grad čiji život se odvija u potpunosti jednim tempom. Nema iscrtanih životinja ili vozila da privuku pažnju budnom oku sa svojim naizmeničnih brzinama i gondole u potpunosti prate tempo i ritam ljudi koji prolaze. I ovde nalazimo pravi uzrok sanjivog karaktera Venecije koji je odavno primećen. Stvarnost nas uvek protrese. Duša će ostati u određenoj ravnoteži, ako je ostavljena sebi ili nekom nadolazećem uticaju i samo promene osećanja će ukazati na spoljašnje biće koje izaziva prekid u stanju mirovanja. To je razlog što smo mi hipnotisani jednoličnim utiscima. Ritam kojem smo izloženi bez prekida vodi nas u stanje sumraka nestvarnog. Monotonija svih venecijanskih ritmova nam negira uzbuđenje i podstreke neophodne da bismo cenili smisao stvarnosti u celini i pomera nas bliže tom snu u kojem nas okružuju izgledi stvari, ne i same stvari. Prateći sopstvene zakone, duša samosvesno proizvodi kroz ritam ovog grada isto raspoloženje koje njegova estetska slika nudi u objektivnoj formi, kao da samo najviši, samo reflektivni, samo zahvalni slojevi duše još uvek dišu, njegova puna realnost stoji po strani, kao u nekom povremenom snu. Međutim, oslobođen supstanci i kretanja pravog života, ovi slojevi još uvek čine naš život, koji postaje deo unutrašnje laži Venecije.
Tragedija Venecije, preko koje postaje simbol jedinstvenog poretka uzimajući u obzir naš čitav način shvatanja sveta, jeste ta da se površina koja je napustila svoje tlo, pojava u kojoj više nema živih bića, ipak predstavlja kao nešto potpuno i izdržljivo, kao sadržaj život koji se može istinski doživeti. Firenca nam predstavlja ideju da su iste sile koje su formirale njeno tlo i koje su izrodile svoje cveće i drveće takođe proizvedene posredno putem umetničke ruke, u Orcagnovom Raju i Botičelijevom Proleću, fasada San Miniato i Đotova Kampanila. Stoga, iako je život duše koja posreduje između tog mračnog izvora i ove iskristalisane duhovne forme možda nestao odavno ostavljajući puki estetski izgled, ova pojava nije laž pošto se još uvek kreće i pokazuje svoje pravo mesto. Samo pojava koji nikada nije korespondirala nekom biću, čija je čak i suprotnost nestala, a ipak pretenduje da ponudi život i celovitost, je jednostavno laž u kojoj je ambivalentnost života zgrušena, kao u telu. Ambivalentan je karakter ovih mesta: sa njihovim nedostatkom vozila, njihova uska, simetrična ograđenost podrazumeva izgled prostorije. Ambivalentna je nemilosrdna gužva i kontakt osoba u uskim uličicama koje ulažu ovaj život sa osećajem poznatosti i udobnosti [Gemutlichkeit] ‘, ali u odsustvu bilo kakve intimnosti [Gemut]. Ambivalentan je dvostruki život grada, na jednom mestu povezanost gradskih uličica, na drugom mestu povezanost gradskih kanala, tako da grad ne pripada ni zemlji ni vodi. Umesto toga, svaka izgleda kao telo u protejskom ogrtaču, iza koga čovek pokušava da ubedi druge da je on pravi. I ambivalentost je mala, tamni kanali čije vode nemirno teku i čije se vode nemirno vrte – mada se nijedan pravac ne može prepoznati u ovom protoku, jer se uvek kreće ali ne kreće nigde. Jedna izvesnost je da je život samo lice čije je naličje smrt. Ovo je konačni razlog da je život, kako je to Šopenhauer rekao, „ambivalentan skroz naskroz“. Ako izgled ne raste iz korena, čiji sokovi ga održavaju u jednom pravcu, onda može biti izložen bilo kakvom proizvoljnom tumačenje. Samo umetnost u svojim najsrećnijim trenutcima ima mogućnost da preoblikuje biće u pojavnost, a istovremeno da pruži ovo bića zajedno sa samim sobom. Zato je umetnost potpuna i izvan izveštačenosti samo kada je više od umetnosti. To je ono što je Firenca, u koju se ulaže duša sa čudesnom, nedvosmislenon sigurnošću doma. Venecija, međutim, ima ambivalentu lepotu avanture koja je uronjena u život bez korena, kao cvet koji pluta na vodi. Takva Venecija koja je bila i ostala klasičan grad avanture je samo znak [Versinnlichung] konačne sudbine svog ukupnog imidža, nudeći našim dušama samo avanturu, ne i dom.
Prevela: Katarina Atanacković
Sociologije 