Bili smo u sred Kongresa Portugalske sociološke asocijacije, koja je održana u Portu, u junu, 2012. godine, predstavljajući igru “forum-teatar”, nazvan Estudantes por Empréstimo (“Studenti za kredite” kao suprotnost “Krediti za studente”). Predstavlja konkretnu priču – student, koji ne prima školarinu, je bio primoran da uzme zajam od banke, da bi nastavio svoje studije. Komad je deo projekta Pozorište potlačenih, koji se izvodi više od dve godine, u desetini škola i koledža u Portugaliji, od severa do juga, sa stotinama studenata koji su učestvovali. Nastali su računi i peticije; mnoge debate i direktni poslovi su pokrenuti tim projektom. Prikazujući troškove obrazovanja, komad dramatizuje nejednaku mogućnost pristupu visokom obrazovanju, smanjenje javnog finansiranja i širenje bankarskih kredita za studente, podvrgavajući svoju budućnost finansijskom sistemu.
Nakon gledanja, prepoznavanja, identifikovanja i smejanja, od gledalaca je zatraženo da diskutuju o tome šta se desilo u predstavi, šta priča predstavlja i šta je koren problema. Facilitator, poznat kao Džoker, je zatim pozvao i ohrabrio publiku da dodje na scenu i proba moguća rešenja za problem predstavljen u komadu: da li su mogli da urade nešto drugačije u toj situaciji? Neki ljudi prihvataju izazov i forum se razvija.
Pozorište potlačenih upoznaje sociologiju
Forum pozorište je najpoznatija forma Pozorišta potlačenih, teoretsko-politički metod osmišljen od strane Augusta Boala, iz Brazila, i koristi se u mnogim zemljama kao deo društvenog, političkog i obrazovnog rada. U Portugaliji, nekoliko društvenih grupa je prigrlilo metod da bi razmislilo o svojim teškoćama i da bi vežbali promene koje bi želeli da implementiraju. Njena polazna tačka je radikalna demokratska hipoteza: pozorište je „sposobnost koju ljudi poseduju – ne životinje – da se posmatraju u akciji“ i zato „svako može da učestvuje u pozorištu, čak i glumci. Putem pozorišta, mi predstavljamo realnost u drugom prostoru – aestetskom – i tako postajemo oni koji kreiraju realnost. Istovremeno, dobili smo privilegiju da budemo gledalac.
U Pozorištu potlačenih, posmatrač-učesnik (spect-actors – termin koji je skovao Boa, da bi označio učesnika kao glumca i u isto vreme kao posmatrača) je pozvan da sruši zid koji stoji izmedju pozornice i publike, onih koji posmatraju (gledaoci) i onih koji imaju privilegiju da glume (glumci). Ova konvencionalna podela rada koja savetuje o nekoliko monopola misli, akcije ili legitimne reči je dovedena u pitanje, u pozorištu i šire. Niko nije ograničen na svoju društvenu ulogu: sposobnost izvodjenja drugih uloga je dokaz mogućnosti emancipacije. Da li je slučajnost što je ovo Forum pozorište bilo deo sociološkog kongresa? Ili je, naprotiv, forma sociološke debate i i ntervencije? Koja je relacija izmedju Pozorišta potlačenih i javne sociologije? Šta mogu naučiti jedno od drugog i sa kojim teškoćama se takav dijalog susreće? Zanat zvani sociologija i pozorišta su, u izvesnom smislu, simboličko stvaranje stvarnosti i proizvodnja kategorija predstavljanja i razumevanja. U oba slučaja, oni to rade u suprotnosti sa drugim akterima – drugim disciplinama, političarima, drugim medijima – koji nude alternativne načine predstavlja društvenog sveta. Predstava Forum pozorišta je narativ o stvarnosti, stanovište o tome. Forum pozorište obično prikazuje različite doživljaje priče kao okvire interakcije. Jedan od dramaturških izazova je kako učiniti evidentnim strukturalne elemente koji su prisutni u onome što Erving Gofman naziva „interakcijski poredak“. Sociologija može ovde da pomogne.
Sociologija je razvila značajnu aparaturu za predstavljanje, kroz koncepte, elemenata koji nisu lako uočljivi u svakoj konkretnoj situaciji, zato što se nalaze izvan nje. One su svakako značajne u povećanju vidljivosti, u pozorišnim scenama, sistemske osobine koje su tamo u društvenim situacijama, strukture koje su tako često nevidljive. Na drugom nivou, sociologija je podrobno istražila kako su društveni odnosi somatizovani kroz prakse i dispozicije i kako su uloge jedno od sredstava putem kojih je društveni svet otelotvoren. Sociologija bi mogla da izazove pozorište da uzme u obzir to kako su uloge, identiteti, forme akcije, telesne dispozicije strukturisane socijalnim odnosima moći. Poslednje, ali ne i najmanje važno, sociologija se koristi da bi se pogledale pojedinačne priče i narativi, ne u njihovoj nesavladivoj pojedinačnosti nego u relacijama koje predstavljaju. Ono što se u Pozorištu potlačenih zove „askeza“ – proces kroz koji pluralizujemo pojedinačne priče i koje idu „od fenomena do zakona“ – je osnovna operacija sociološkog rasuđivanja.
Uređaj ili izazov za javnu sociologiju?
Podjednako, Pozorište potlačenih može da bude moćan aparat za javnu sociologiju. Biti još potpuniji ljudski jezik, pozorište može da doprinese kompleksnosti konteksta svake rasprave, mehanizme interakcije, kako je društveno ugrađeno u telu i prostoru. Na neposredan način, vezuje diskusiju za iskustvo, za ono što Pjer Burdije naziva „praktičnim smislom,“ izbegavajući apstraktni kod koji se često izražava (i koristi) kao sredstvo lišavanja, a posebno za one koji ne pripadaju polju sociologije. Zato što je Forum pozorište smešteno u intersticijalni prostor između onoga što postoji i onoga što još ne postoji (a može biti predstavljeno od strane specijalnog glumca), ono nas poziva da razmišljamo kritički o društvenoj stvarnosti, kao samo jednoj od mogućnosti, između ostalog. U Pozorištu potlačenih, potlačeni čuvaju u sebi i pokornost i pobunu; svako telo je u isto vreme lokus dominacije i oslobođenja; svako ponavljanje je istovremeno i akt reprodukcije i mogućnost devijacije.
Napokon, Pozorište potlačenih je interaktivno. Može u isto vreme da bude “instruktivno i zabavno”, da upotrebimo Brehtov izraz, i da dozvoli javnoj sociologiji da dopre do šireg auditorijuma. Za auditorijum koji nije istog trenutka zainteresovan za sociološku diskusiju ili političku debatu, poziv da gleda prigodan komad može da bude primamljiviji nego pomisao na odlazak na nekakav čas predavanja ili formalnu debatu. Ovo je, na kraju, iskustvo koje smo imali kada smo radili projekat Estudantes por Emprestimo: bilo je mnogo više ljudi koji su učestvovali nego u prethodnim pokušajima promocije uobičajenih “informacionih seansi” o stipendijama ili o situaciji u višem nivou obrazovanja. Pozorište nije ornamentalno ili ilustrativno, ali je zavodljivo za omladinu koja nije motivisana nekim drugim formama ili debatama.
Naravno, nije sve tako jednostavno kada razmišljamo o Pozorištu potlačenih kao o mogućem sredstvu javne sociologije. De-specijalizacija je u samom korenu Pozorišta potlačenih. Da li je kompatibilna sa sociologijom, čak i ako o njemu razmišljamo kao o nečemu što je “komunikativna razmena znanja izmedju sociologa i njihove publike” kao što je Majkl Borovej opisao? Ako bi javna sociologija trebalo da bude više od načina iskazivanja, u javnom prostoru, relevantni rezultati „profesionalne sociologije“ i teških pitanja „kritičke sociologije,“ kako bi trebalo da se pozabave onim što Žak Ransijer naziva „konstantni skandal“ od demokratije, koja ne uzima jednakost ne kao cilj, već kao pretpostavku? Drugim rečima, kako javna sociologija potvrdjuje razliku u statusu između mišljenja sociologa i zdravog razuma i, istovremeno, prihvata demokratsku premisu (veoma prisutna u Pozorištu potlačenih) da svi imaju ista prava i legitimitet da govore o društvenom svetu? Može li javna sociologija da odbacuju ideju sociologa koji prosvetljuje dominirajuće sa naukom i umesto da napravi rizičan potez ka pregovaranjima o kolektivnoj konstrukciji znanja u javnom prostoru, sa ciljem da sama postane novi zdrav razum kao što to Boaventura de Susa Santos predlaže? Može li ovo biti uradjeno bez odustajanja od naučnih protokola i zahteva sociološke discipline?
Najmanje što možemo da uradimo je da pokušamo.
Prevela: Katarina Atanacković
Sociologije 