Hose Seiro – Pozorište potlačenih

Bili smo u sred Kongresa Portugalske sociološke asocijacije, koja je održana u Portu, u junu, 2012. godine, predstavljajući igru “forum-teatar”, nazvan Estudantes por Empréstimo (“Studenti za kredite” kao suprotnost “Krediti za studente”). Predstavlja konkretnu priču – student, koji ne prima školarinu, je bio primoran da uzme zajam od banke, da bi nastavio svoje studije. Komad je deo projekta Pozorište potlačenih, koji se izvodi više od dve godine, u desetini škola i koledža u Portugaliji, od severa do juga, sa stotinama studenata koji su učestvovali. Nastali su računi i peticije; mnoge debate i direktni poslovi su pokrenuti tim projektom. Prikazujući troškove obrazovanja, komad dramatizuje nejednaku mogućnost pristupu visokom obrazovanju, smanjenje javnog finansiranja i širenje bankarskih kredita za studente, podvrgavajući svoju budućnost finansijskom sistemu.

Nakon gledanja, prepoznavanja, identifikovanja i smejanja, od gledalaca je zatraženo da diskutuju o tome šta se desilo u predstavi, šta priča predstavlja i šta je koren problema. Facilitator, poznat kao Džoker, je zatim pozvao i ohrabrio publiku da dodje na scenu i proba moguća rešenja za problem predstavljen u komadu: da li su mogli da urade nešto drugačije u toj situaciji? Neki ljudi prihvataju izazov i forum se razvija. 

Pozorište potlačenih upoznaje sociologiju

Forum pozorište je najpoznatija forma Pozorišta potlačenih, teoretsko-politički metod osmišljen od strane Augusta Boala, iz Brazila, i koristi se u mnogim zemljama kao deo društvenog, političkog i obrazovnog rada. U Portugaliji, nekoliko društvenih grupa je prigrlilo metod da bi razmislilo o svojim teškoćama i da bi vežbali promene koje bi želeli da implementiraju. Njena polazna tačka je radikalna demokratska hipoteza: pozorište je „sposobnost koju ljudi poseduju – ne životinje – da se posmatraju u akciji“ i zato „svako može da učestvuje u pozorištu, čak i glumci. Putem pozorišta, mi predstavljamo realnost u drugom prostoru – aestetskom – i tako postajemo oni koji kreiraju realnost. Istovremeno, dobili smo privilegiju da budemo gledalac.

U Pozorištu potlačenih, posmatrač-učesnik (spect-actors – termin koji je skovao Boa, da bi označio učesnika kao glumca i u isto vreme kao posmatrača) je pozvan da sruši zid koji stoji izmedju pozornice i publike, onih koji posmatraju (gledaoci) i onih koji imaju privilegiju da glume (glumci). Ova konvencionalna podela rada koja savetuje o nekoliko monopola misli, akcije ili legitimne reči je dovedena u pitanje, u pozorištu i šire. Niko nije ograničen na svoju društvenu ulogu: sposobnost izvodjenja drugih uloga je dokaz mogućnosti emancipacije. Da li je slučajnost što je ovo Forum pozorište bilo deo sociološkog kongresa? Ili je, naprotiv, forma sociološke debate i i ntervencije? Koja je relacija izmedju Pozorišta potlačenih i javne sociologije? Šta mogu naučiti jedno od drugog i sa kojim teškoćama se takav dijalog susreće? Zanat zvani sociologija i pozorišta su, u izvesnom smislu, simboličko stvaranje stvarnosti i proizvodnja kategorija predstavljanja i razumevanja. U oba slučaja, oni to rade u suprotnosti sa drugim akterima – drugim disciplinama, političarima, drugim medijima – koji nude alternativne načine predstavlja društvenog sveta. Predstava Forum pozorišta je narativ o stvarnosti, stanovište o tome. Forum pozorište obično prikazuje različite doživljaje priče kao okvire interakcije. Jedan od dramaturških izazova je kako učiniti evidentnim strukturalne elemente koji su prisutni u onome što Erving Gofman naziva „interakcijski poredak“. Sociologija može ovde da pomogne.

Sociologija je razvila značajnu aparaturu za predstavljanje, kroz koncepte, elemenata koji nisu lako uočljivi u svakoj konkretnoj situaciji, zato što se nalaze izvan nje. One su svakako značajne u povećanju vidljivosti, u pozorišnim scenama,  sistemske osobine koje su tamo u društvenim situacijama, strukture koje su tako često nevidljive. Na drugom nivou, sociologija je podrobno istražila kako su društveni odnosi somatizovani kroz prakse i dispozicije i kako su uloge jedno od sredstava  putem kojih je društveni svet otelotvoren. Sociologija bi mogla da izazove pozorište da uzme u obzir to kako  su uloge, identiteti, forme akcije, telesne dispozicije strukturisane socijalnim odnosima moći. Poslednje, ali ne i najmanje važno, sociologija se koristi da bi se pogledale pojedinačne priče i narativi, ne u njihovoj nesavladivoj pojedinačnosti nego u relacijama koje predstavljaju. Ono što se u Pozorištu potlačenih zove „askeza“ – proces kroz koji pluralizujemo pojedinačne priče i koje idu „od fenomena do zakona“ – je osnovna operacija sociološkog rasuđivanja.

Uređaj ili izazov za javnu sociologiju?

Podjednako, Pozorište potlačenih može da bude moćan aparat za javnu sociologiju. Biti još potpuniji ljudski jezik, pozorište može da doprinese kompleksnosti konteksta svake rasprave, mehanizme interakcije, kako je društveno ugrađeno u telu i prostoru. Na neposredan način, vezuje diskusiju za iskustvo, za ono što Pjer Burdije naziva „praktičnim smislom,“ izbegavajući apstraktni kod koji se često izražava (i koristi) kao sredstvo lišavanja, a posebno za one koji ne pripadaju polju sociologije. Zato što je Forum pozorište smešteno u intersticijalni prostor između onoga što postoji i  onoga što još ne postoji (a može biti predstavljeno od strane specijalnog glumca), ono nas poziva da razmišljamo kritički o društvenoj stvarnosti, kao samo jednoj od mogućnosti, između ostalog. U Pozorištu potlačenih, potlačeni čuvaju u sebi i pokornost i pobunu; svako telo je u isto vreme lokus dominacije i oslobođenja; svako ponavljanje je istovremeno i akt reprodukcije i mogućnost devijacije.

Napokon, Pozorište potlačenih je interaktivno. Može u isto vreme da bude “instruktivno i zabavno”, da upotrebimo Brehtov izraz, i da dozvoli javnoj sociologiji da dopre do šireg auditorijuma. Za auditorijum koji nije istog trenutka zainteresovan za sociološku diskusiju ili političku debatu, poziv da gleda prigodan komad može da bude primamljiviji nego pomisao na odlazak na nekakav čas predavanja ili formalnu debatu. Ovo je, na kraju, iskustvo koje smo imali kada smo radili projekat Estudantes por Emprestimo:  bilo je mnogo više ljudi koji su učestvovali nego u prethodnim pokušajima promocije uobičajenih “informacionih seansi” o stipendijama ili o situaciji u višem nivou obrazovanja. Pozorište nije ornamentalno ili ilustrativno, ali je zavodljivo za omladinu koja nije motivisana nekim drugim formama ili debatama.

Naravno, nije sve tako jednostavno kada razmišljamo o Pozorištu potlačenih kao o mogućem sredstvu javne sociologije. De-specijalizacija je u samom korenu Pozorišta potlačenih. Da li je kompatibilna sa sociologijom, čak i ako o njemu razmišljamo kao o nečemu što je “komunikativna razmena znanja izmedju sociologa i njihove publike” kao što je Majkl Borovej opisao? Ako bi javna sociologija trebalo da bude više od načina iskazivanja, u javnom prostoru, relevantni rezultati „profesionalne sociologije“ i teških pitanja „kritičke sociologije,“ kako bi trebalo da se pozabave onim što Žak Ransijer naziva „konstantni skandal“ od demokratije, koja ne uzima jednakost ne  kao cilj, već kao pretpostavku? Drugim rečima, kako javna sociologija potvrdjuje razliku u statusu između mišljenja sociologa i zdravog razuma i, istovremeno, prihvata demokratsku premisu (veoma prisutna u Pozorištu potlačenih) da svi imaju ista prava i legitimitet da govore o društvenom svetu? Može li javna sociologija da odbacuju ideju sociologa koji prosvetljuje dominirajuće sa naukom i umesto da napravi rizičan potez ka pregovaranjima o kolektivnoj konstrukciji znanja u javnom prostoru, sa ciljem da sama postane novi zdrav razum kao što to Boaventura de Susa Santos predlaže? Može li ovo biti uradjeno bez odustajanja od naučnih protokola i zahteva sociološke discipline?

Najmanje što možemo da uradimo je da pokušamo.

Prevela: Katarina Atanacković

Mark Grif – Hipster u ogledalu

                                                             

Pre godinu dana, moj kolega i ja smo započeli istraživanje o savremenom hipsteru. Šta je “hipster” i šta znači biti hipster? Bila je to zagonetka. Izgleda da niko ne misli o sebi kao o hipsteru; i kada neko bude nazvan hipsterom, termin ima negativnu konotaciju i tumači se kao uvreda. Paradoksalno, oni koji su koristili uvredu često za  sebe kažu da liče na hipstere – oni su nosili uske farmerice i velike naočare, okupljeni u manjim enklavama u velikim gradovima,  gledajući sa negodovanjem na mejnstrim modu i „turiste“. Najzagonetnije je to kako su ljudi postali potresno razumni, prizemni, kada smo postavili pitanja u vezi sa hipsterima. Nakon što sam najavio javnu debatu o hipsterima, primio sam e-mail, koji je izražavao bes i tugu. 
Prirodno radoznali ljudi su prigovarali da ne postoji odgovor na pitanje ili definicija. Možda hipsteri ne postoje! Odgovori na pitanja o hipsterima su bili strastveniji nego odgovori koje smo imali kada smo organizovali diskusije na temu zdravstvenog osiguranja, mladih konzervativaca i feminizma.  I sasvim bezazleni pojedinci su počeli da „bičuju“ sebe: “Jesam li ja hipster?”

Pitao sam se da li mogu da otkrijem poreklo njihovog bola. U pitanju je površna tema, ali ipak je izgledalo kao da je veliki ulog u pitanju. Zašto? Zato što je borba oko ukusa (a “ukus” je primarna valuta hipstera) retko kada borba samo oko ukusa. Počeo sam da želim da je svako sa kim sam razgovarao pročitao samo jednu knjigu da bi ovim debatama dao kompletan okvir: “Distinction: A Social Critique of the Judgement of Taste”, Pjera Burdijea.

Francuski sociolog, koji je umro 2002. godine, u 71-oj godini života, Burdije, je ponekada pogrešno povezivan sa pozmodernim filozofima. Ali jeste delio sa ostalim francuskim misliocima, post-šezdesetosmašima, želju da pokaže da otmene filozofske ideje ne mogu biti odvojene od konflikata svakodnevnog života. Subkultura nije bila njegovo polje interesovanja, tačno, ali i hipsteri ne bi  bili pod njegovom napomenom.

Došao je iz seljačke porodice, u podnožju Pirineja. Njegov otac se uzdigao radivši u seoskoj pošti – iako je uvek naglašavao da nije došao do svog položaja time što je bolji ili drugačiji. Pjer je, kao dete, napredovao još više na društvenoj lestvici, zbog školovanja. Toliko se izdvojio u razredu, da je poslat na studije u École Normale Supérieure, u Pariz. Ova škola je vrh francuskih intelektualaca, put Sartra i Morisa Merloa-Ponti.

Ipak, Burdije je odabrao da njegovo životno delo bude raskrinkavanje pretenzija pripadnika moćnih klasa da su oni više zaslužili vlast ili bogatstvo od pripadnika nižih klasa. Primenio je svoju kritiku prvo na svoju sopstvenu klasu elita – na profesorima i intelektualcima – zatim na medije, političku klasu i imovinsku klasu.

“Distinction”, izdata 1979. godine, je neosporno remekdelo. U toj knjizi, Burdije je nameravao da prikaže društvenu logiku ukusa: kako divljenje za umetnošću, poštovanje prema muzici, čak i ukus za hranu, nastaje za različite grupe, i kako „superioran“ ukus nije rezultat začarane superiornosti medju raštrkanim pojedinci.

Ovo može izgledati kao dugačak put od mladih amerikanaca u Velington čizmama i bejzbol kačketima u džentrifikovanim naseljima. Ali Burdijeova inovacije, primenljiva ovde, bila je da pogledamo dalje od tradicionalnih zamki bogatih ili siromašnih da bismo videli bitke simbola (poput onih čizama i kapa) kroz čitavo društvo, jačajući klasne strukture kao što je to novac učinio. Tokom nekoliko godina, 1960-ih, Burdije je zajedno sa svojim istraživačima anketirao 1.200 ljudi, pripadnika svih društvenih klasa i minirao vladine podatke o aspektima francuskog porodičnog života. Jedno od pitanja je bilo – Koji bi od navedenih subjekata najverovatnije izgledao lepo na fotografiji? – i ponudili su na biranje zalazak sunca, devojku sa mačkom ili sudar automobila. Od vladinog istraživanja ishrane uzeli su podatke na klasično pitanje – Da li mislite da francuzi jedu previše?. Statistički rezultati su bili upečatljivi. Stvari koje favorizujete – ukus za koji mislite da je ličan, jedinstven, opravdan jedino senzibilitetom –  usko odgovara definisanim merilima društvene klase: profesija, najviše obrazovanje i zanimanje oca. 

Snaga Burdijeove statistike je da pokaže koliko su rigidne i proizvoljne lokalne podudarnosti. U Americi, on je nešto kao dopuna Tornstejnu Veblenu, koji nam je dao ideju “demonstrativne potrošnje”. Profesori na univerzitetu i umetnici, skloni mišljenju da se ne može napraviti lepa fotografija sa prikazom sudara automobila, počinju da budu podešeni na takav ukus, pre nego što je u pitanju prefinjenost ili dubina. Gospodski radnici koji sebe definišu svojom sklonošću da jedu samo blagu hranu – kao suprotnost farmerima, koji se ne stide da pokažu da vole i slasno i masno – ne izgledaju više prefinjeni, nego sve više konvencionalni.

Ukus nije nepromenljiva stvar, nego sredstvo strategije i nadmetanja. Oni bogatiji ga koriste da bi se predstavili superiornijeg duha. Grupe sličnog društvenog položaja, koje i dalje osećaju uticaj iz različitih izvora, koriste ukus i njegove domašaje da bi prezreli i odbacili jedni druge. Ove borbe za društvenu dominaciju kroz kulturu su upravo ono što uvodi dinamiku unutar zajednica čiji se pripadnici smatraju hipsterima.

Kada jednom krenete Burdijeovom šemom, možete videti kako je komšiluk hipstera raskršće, gde se mladi ljudi različitog socijalnog porekla, svi nagurani zajedno, nadigravaju za socijalnu dobit. Strategija jedne hipster grupe je da omalovaži druge kao „liberalne diplomce na umetničkim koledžima sa previše vremena u svojim rukama“; napad je usmeren na decu iz gornje srednje klase koja se sele u gradove posle koledža sa nadom da će da se bave „kreativnim zanimanjima „. Hipsteri su automatski deklasirani, izolovani u teškim unutrašnjim odnosima  i ignorisni u urbanoj hijerarhiji – ali mogu da koriste naučene veštine klasifikacije, prikupljanja i uvažavanje za generisanje superiornog tela kulturnog „kul“.

Oni, zauzvrat, mogu klevetati “Trust Fund Hipsters”*. Ovo izaziva sitničave bogataše koji, posedujući novac ali ne i osećaj za kulturu,  pretvaraju realan kapital u “kulturni kapital” (najpoznatija Burdijeova kovanica), stičući kulturu kao da je ona nešto što je spremno za nošenje. (Pomislite na Paris Hilton sa svojim kamiondžijskim šeširom).

Obe grupe, u medjuvremenu, gledaju sa visine na putovanja “sa kauča na kauč”, hipstere koji oblače staro odelo, koje uglavnom deluje jedinstveno, ali je zapravo često  društveno nepouzdano – mladi pripadnici donje srednje klase, pomeraju se ka višim klasam putem stila, ali bez osnove u roditeljskoj kulturi ili porodičnom kapitalu. Oni su barmeni i prodavci u butiku koji čekaju na svoje bogate vršnjake i bogate turiste. Samo na osnovu svoje moderne odeće oni mogu da budu “superiorni”: hipsteri znanjem zamenjuju ekonomsku imobilnost.

Svi hipsteri se pozivaju na to što su pronalazači ili na to što prvi prihvataju novine; ponos dolazi od znanja i odlučivanja o tome šta je “kul”, pre ostatka sveta. Ipak, navike mržnje i optužbi su endemske za hipstere, zato što osećaju slabost svačije pozicije – uključujući i sopstvene. Dokazivanje da se neko jako trudi da se reklamira ga odmah uništava kao protivnika. On je lažni, dok si ti pravi aristokrata, koji ima dobar ukus. Zato je “On nije ozbiljan, on je samo hipster” potencijalna uvreda medju svim ljudima koji se identifikuju kao hipsteri.

Namera da se analizira hipster izaziva takvu opštu zabrinutost zato što priziva svačiji blef. Takodje, hipsteri nisu jedini koju su uznemireni. Mnogi od nas pokušavaju da opravdaju svoje privilegije pretvarajući se da su naši vrhunski ukusi i intelekt dokazali da smo ih zaslužili, odražavajući našu unutrašnju superiornost. Oni koji su, prema ekonomskim parametrima, na nižoj društvenoj lestvici, prema rezonovanju, ne cene naš rad; isto tako, oni nisu mogli da urade naš posao, da upravljaju našim bogatstvom ili da prežive naše teškoće. Naravno, ovo je užasna laž. Burdije je posvetio svoj život u razotkrivanju te laži. Oni koji su ga čitali u stvari postaju odgovorni njemu – prinuđen da prizna neuspeh ispitivanja naših života, sve do prividnih sitnica odeće i razlika koje, kako je Burdije otkrio, takođe čini naš svet.

Prevela: Katarina Atanacković

Georg Zimel – Venecija

Iznad i izvan svakog naturalističkog principa koji nameće zakon spoljašnjih stvari na umetnost je zahtev za istinu koji umetničko delo mora da ispuni, iako takav zahtev mora doći jedino iznutra. Kada  snažne grede počivaju na stubovima u koje nemamo poverenja da mogu da izdrže teret zadatka, kada nas reči  osećajnih pesama upute u strasti i dubinu čija nas celina ne ubeđuje, onda osećamo nedostatak istine, nedostatak razumevanja između umetničkog dela i njegove sopstvene ideje. Pored toga, umetničko delo je suočeno sa odlukom između istine i laži, jer pripada sveobuhvatnom kontekstu postojanja. Na način koji je teško odgonetnuti, želje i emocije određene duše, naročito shvatanje sveta i života, su naslikane iza svakog umetničkog dela. Ali, ni na koji način nije umetničko delo time verni i odgovarajući izraz dublje, opštije realnosti koja nas ipak navodi da osećamo. Umesto toga, čudnovato, mnoga umetnička dela nam prižaju neposredan pokazatelj unutrašnjeg i metafizičkog sveta koji bi trebalo da budu izraženi u njima, ali koje u stvari ne izražavaju. Dakle, delovi mogu biti u skladu jedan sa drugim i mogu biti potpuni kao celina koja raste iz korena koji joj ne pripadaju. I što su kompletniji sami po sebi, to je radikalnija laž kada se umetne u kontekst unutrašnjeg života, pogleda na svet, ili verska ubeđenja, koja poriču u svom najdubljem biću.

Različite umetnosti u različitim stepenima učestvuju u takvim istinama i lažima. Što se tiče arhitekture, naturalizam ne može da pozicionira uslov istine, u smislu formalne jednakosti sa nečim što je spolja dato. Na očigledniji način, arhitektura potvrđuje unutrašnju istinu, naime, da snage koje nosi moraju biti dovoljne za opterećenja, da ornamenti nalaze mesto koje odaje potpuni izraz njihovog unutrašnjeg kretanja, i da detalji nisu dosledni stilu koji izražava celina. Međutim, misterioznija je harmonija ili kontradikcija u kojoj se zgrada dovodi u vezu sa duhovnim značenjem ili značenjem života koji je povezan sa njim, i koji blista iz njega, ali samo kao zahtev koji ima, ali ne ispunjava uvek.

Možda je ovde najdublja razlika između arhitekture Venecije i Firence. U firentinskim palatama, kao i u onima u Toskani u celini, opažamo spoljašnjost kao tačan izraz njihovog unutrašnjeg značenja, kao prkos, nalik tvrđavi, ozbiljno ili veličanstveno rasklapanje snaga koje mogu da se osete u svakom kamenu, od kojih svaki predstavlja samopouzdanu, odgovornu ličnost. Nasuprot tome, palate u Veneciji su dragocena igra, njihova uniformnost prikriva individualne karakteristike svog naroda, veo čiji nabori prate samo zakone svoje unutrašnje lepote i izdaju život iza njih u činu njegovog skrivanja. Svako unutrašnje istinsko umetničko delo, koliko god fantastično ili subjektivno može biti, izražava na jedan ili drugi način kako je život moguć. Međutim, tokom putovanja duž Grand kanala čovek zna da kakav god život može da bude, sigurno je da ne može da bude takav. Ovde, na Trgu Svetog Marka, na Piazetta-i, čovek oseća gvozdenu volju za moć, mračnu strast koja stoji kao stvar po sebi iza ove vesele pojave. Ali spoljašnjost živi kao da je u razmetljivoj odvojenosti od bića. Spoljašnjost ne prima uputstvo ili podršku iznutra, ne poštuje zakon sveobuhvatne duhovne stvarnosti nego radije poštuje zakon umetnosti koji kao da poriče takav zakon. Ipak, koliko god potpuno umetničko delo može da bude, ukoliko je bilo koji smisao života nestao ili se odvija u suprotnom smeru od njega, umetnost postaje veštačka. Firencu opažamo kao umetničko delo zbog njene karakteristične slike koja je povezana sa idealno stvarnim unutrašnim životom, čak i ako je taj život istorijski nestao. Venecija je, međutim, veštački grad. Firenca nikada ne može da se pretvori u puku masku jer je njen izgled bio neiskrivljeni jezik istinskog života. Ali u Veneciji, sve što je veselo i bistro, slobodno i svetlo, je jedino služilo kao fasada za život koji je taman, nasilan i nemilosrdno funkcionalan, promene grada su ostavile iza sebe samo beživotnu scenografiju, lažljivu lepotu maske.

Svi ljudi u Veneciji koračaju kao da su na sceni. U svojoj užurbanosti u kojoj ne postižu ništa ili u svojim praznim snovima, oni se neprekidno pojavljuju na jednom ćošku i nestaju iza drugog. U svemu ovome oni su nalik glumcima koji nestaju levo i desno sa scene, gde se sama igra odvija, bez uzročnosti u realnosti onoga što se desilo pre i bez efekta u realnosti onoga što dolazi posle. Ovde, karakteristične površinske pojave iskorišćene na slici ljudi sa tim jedinstvom kroz koje umetničko delo izlaže svako od njegovih elemenata na njenom ukupnom značenju. Način na koji hodaju i stoje, kupuju i prodaju, posmatraju i razgovaraju – za nas, sve što izgleda da je samo dvodimenzionalno, kao da je zalepljeno na vrhu stvarnosti i istine o svojoj suštini, jednom nas suština bića ovog grada ( koja se sastoji u uklanjanju izgleda od egzistencije)  u potpunosti stavlja pod svoju čaroliju. Izgleda kao da ova suština konzumira samu sebe, međutim, kao da je svaka aktivnost „lice“ i da nema „naličje”, samo jedna strana jednačine čija je druga strana ugašena. Ovde čak i most gubi svoju moć da oživi i nadahne. Normalno ostvaruje neuporedivi zadatak održavanja tenzije i usaglašavanja između tačaka u prostoru u jednom naletu, krećući se između njih, čineći relno njihovo razdvajanje i povezivanje, kao jedno te isto. Ali ova dvostruka funkcija, koja podriva čisto slikovitu pojavu mostova sa dubljim značenjem, bledi u ovom slučaju. Aleja izgleda kao da lebdi daleko bez sletanja iznad tih bezbrojnih mostova. Visoko koliko luk mosta može da obuhvati, to je samo kao znak oslobađanja od uličice koja se nastavlja na svom putu bez prekida. Na isti način, godišnja doba prolaze kroz ovaj grad bez promene iz zime u proleće, a prelaz od leta do jeseni opipljivo utiče na njegov izgled. Obično bismo osetiti u cvetanju i vegetaciji koja vene neki trag koji dokazuje svoju vitalnost u naizmeničnim reakcijama na sezonske promenama. Veneciji je, međutim, u srži ovo nepoznato. Zelenilo njenih oskudnih vrtova koje izgleda kao da je ili ukorenjeno ili nije ukorenjeno negde u kamenu ili vazduhu je nekako uklonjeno iz promene. To je kao da su sve stvari skupile svu lepotu koju mogu da ponude na površini, a zatim se povukle, tako da ova površina sada stražari, kao da je okoštala, ova lepota koja više ne učestvuje u vitalnosti i razvoju stvarnog postojanja.

Verovatno ne postoji grad čiji život se odvija u potpunosti jednim tempom. Nema iscrtanih životinja ili vozila da privuku pažnju budnom oku sa svojim naizmeničnih brzinama i gondole u potpunosti prate tempo i ritam ljudi koji prolaze. I ovde nalazimo pravi uzrok sanjivog karaktera Venecije koji je odavno primećen. Stvarnost nas uvek protrese. Duša će ostati u određenoj ravnoteži, ako je ostavljena sebi ili nekom nadolazećem uticaju i samo promene osećanja će ukazati na spoljašnje biće koje izaziva prekid u stanju mirovanja. To je razlog što smo mi hipnotisani jednoličnim utiscima. Ritam kojem smo izloženi bez prekida vodi nas u stanje sumraka nestvarnog. Monotonija svih venecijanskih ritmova nam negira uzbuđenje i podstreke neophodne da bismo cenili smisao stvarnosti u celini i pomera nas bliže tom snu u kojem nas okružuju izgledi stvari, ne i same stvari. Prateći sopstvene zakone, duša samosvesno proizvodi kroz ritam ovog grada isto raspoloženje koje njegova estetska slika nudi u objektivnoj formi, kao da samo najviši, samo reflektivni, samo zahvalni slojevi duše još uvek dišu, njegova puna realnost stoji po strani, kao u nekom povremenom snu. Međutim, oslobođen supstanci i kretanja pravog života, ovi slojevi još uvek čine naš život, koji postaje deo unutrašnje  laži Venecije.

Tragedija Venecije, preko koje postaje simbol jedinstvenog poretka uzimajući u obzir naš čitav način shvatanja sveta, jeste ta da se površina koja je napustila svoje tlo, pojava u kojoj više nema živih bića, ipak predstavlja kao nešto potpuno i izdržljivo, kao sadržaj život koji se može istinski doživeti. Firenca nam predstavlja ideju da su iste sile koje su formirale njeno tlo i koje su izrodile svoje cveće i drveće takođe proizvedene posredno putem umetničke ruke, u Orcagnovom Raju i Botičelijevom Proleću, fasada San Miniato i Đotova Kampanila. Stoga, iako je život duše koja posreduje između tog mračnog izvora i ove iskristalisane duhovne forme možda nestao odavno ostavljajući puki estetski izgled, ova pojava nije laž pošto se još uvek kreće i pokazuje svoje pravo mesto. Samo pojava koji nikada nije korespondirala nekom biću, čija je čak i suprotnost nestala, a ipak  pretenduje da ponudi život i celovitost, je jednostavno laž u kojoj je ambivalentnost života zgrušena, kao u telu. Ambivalentan je karakter ovih mesta: sa njihovim nedostatkom vozila, njihova uska, simetrična ograđenost podrazumeva izgled prostorije. Ambivalentna je nemilosrdna gužva i kontakt osoba u uskim uličicama koje ulažu ovaj život sa osećajem poznatosti i udobnosti [Gemutlichkeit] ‘, ali u odsustvu bilo kakve intimnosti [Gemut]. Ambivalentan je dvostruki život grada, na jednom mestu povezanost gradskih uličica, na drugom mestu povezanost gradskih kanala, tako da grad ne pripada ni zemlji ni vodi. Umesto toga, svaka izgleda kao telo u protejskom ogrtaču, iza koga čovek pokušava da ubedi druge da je on pravi. I ambivalentost je mala, tamni kanali čije vode nemirno teku i čije se vode nemirno vrte – mada se nijedan pravac ne može  prepoznati u ovom protoku, jer se uvek kreće ali ne kreće nigde. Jedna izvesnost je da je život samo lice čije je naličje smrt. Ovo je konačni razlog da je život, kako je to Šopenhauer rekao, „ambivalentan skroz naskroz“. Ako izgled ne raste iz korena, čiji sokovi ga održavaju u jednom pravcu, onda može biti izložen bilo kakvom proizvoljnom tumačenje. Samo umetnost u svojim najsrećnijim trenutcima ima mogućnost da preoblikuje biće u pojavnost, a istovremeno da pruži ovo bića zajedno sa samim sobom. Zato je umetnost potpuna i izvan izveštačenosti samo kada je više od umetnosti. To je ono što je Firenca, u koju se ulaže duša sa čudesnom, nedvosmislenon sigurnošću doma. Venecija, međutim, ima ambivalentu lepotu avanture koja je uronjena u život bez korena, kao cvet koji pluta na vodi. Takva Venecija koja je bila i ostala klasičan grad avanture je samo znak [Versinnlichung] konačne sudbine svog ukupnog imidža, nudeći našim dušama samo avanturu, ne i dom.

Prevela: Katarina Atanacković

Related articles

• Lorna Jane Reaches Benchmark 350,000 Likes on Facebook (prweb.com)

Georg Zimel – Firenca

Zimel je napisao ovaj drugi esej, od ukupno tri, kao odraz svojih      putovanja kroz značajne italijanske gradove, osam godina nakon dela o   Rimu i jednu godinu pre članka o Veneciji. Njegovi kritički komentari o nemačkoj “romantičnoj težnji” ka izgubljenom estetskom jedinstvu su ovde u kontradiktornosti sa filozofskim perspektivama nemačkih intelektualaca, o kojima je pisao u ranijim esejima, kao i komplement njegovim kasnijim primedbama koje se tiču odnosa nemačke prema italijanskoj kulturi u “Dijalektika nemačkog duha”. Njegov entuzijazam za estetsko postignuće Firence je u suprotnosti sa negativnim sudovima koje je kasnije izneo u eseju o lažnoj “izveštačenosti” Venecije. Mnoge ideje, koje su ovde predstavljene, koje se odnose na “sliku”, “prizor” ili “portret” Firence, su kasnije sadržajnije razvijene kroz opšte pojmove u “Filozovija pejzaža” i u “Ram slike: estetska sudija”. U ovom delu, kao i u drugim, obično prevodimo “Geist” kao “um” (osim u jednom slučaju, kada ga prevodimo kao “duh”), iako termin ima širok spektar značenja, kao u izrazu “duh vremena”.

Još od kada je jedinstveni smisao za život u antičko doba bio podeljen na polove prirode i uma [Geist], od kada je postojanje, opažano u svojoj neposrednosti, otkrilo otuđenje i suprotnost u svetu uma i unutrašnjosti, problem je uzrokovao podizanje svesti i pokušaj rešenja koji su preokupirali sve od modernosti: problem obnove ovog izgubljenog jedinstva na obe strane života. Ipak, ovo izgleda jedino dostižno u umetničkim delima, gde se forma, koja je delo prirode, razotkriva oživljavanjem uma. Um više ne ostaje iza onoga što je prirodno vidljivo; radije, elementi postaju vidljivo jedinstvo, kao što su bili pre nego što ih je proces istorijskog života razdvojio. Međutim, ako neko pogleda Firencu sa uspona na San Maniatu, okruženu planinama i rekom Arno, koja teče kroz grad kao pulsirajuća arterija, i ako posle toga upotpuni svoju dušu umetnošću njenih galerija, palata i crkava tokom popodnevnih šetnji kroz njena brda, njihovim vinima, maslinama i  čempresima, gde je svaki deo staze, vila i polja, zasićen kulturom i prošlošću, gde ga nivo uma okružuje kao astralno telo u ovoj zemlji – onda se budi osećaj da se ovde na neki način suprotnost između prirode i duha [Geist] gubi. Tajanstveno jedinstvo, koje je ipak vidljivo očima i opipljivo rukama, je utkano kroz pejzaž, zajedno sa mirisom zemlje i linijama života sa umom koji je njeno voće. Takva je i istorija evropljanina koji se ovde oblikovao umetnošću koja izgleda kao da je proizvod zemlje. Čovek shvata da je ovo mesto na kome je nastala renesanse, iskonski osećaj da su sva lepota i značenje kojima umetnost teži formirana od prirodno datih izgleda stvarima, gde su renesansni umetnici, čak i oni sa sopstvenim najsuverenijim stilom, mogli da veruju da samo imitiraju prirodu. Ovde je priroda postala um bez predavanja sebe. Svako brdo simbolizuje jedinstvo u kome suprotnosti života postaju srodnici: kao što se svako brdo uzdiže do vile ili crkve, čini se da priroda raste svuda prema krunisanju uma. Plodna zemlja susreće kulturu na svakom koraku, a ipak nijedna bujna južnjačka raskoš ne prevazilazi ono što je ljudsko. Postoji tropsko obilje spoljašnosti, kao i unutrašnje biće koje nijedna umetnost ne može da dosegne. Međutim, ovde su ljudske sile bile u mogućnosti da oblikuju ovo obilje iz sebe. Zbog ove izvorne karakteristike firentinskog života su Benoco Gozoli i drugi predstavljali predeo kao vrt podeljen na cvetne leje, žive ograde i uredne drvorede. Oni ne mogu da zamisle prirodu drugačiju nego oblikovanu umom. Pošto je tenzija između prirode i uma time rešena, pojavljuje se estetska forma: osećaj da stojite pred umetničkim delom. Verovatno ne postoji drugi grad u kome ukupan utisak, živost i memorija, u kome priroda i kultura delaju zajedno, kreirajući u gledaocu toliko jak utisak umetničkog delo, čak i iz najpovršnije tačke gledišta. Gole planine iza Fiesole, na kojima se ne vide znaci ljudske delatnosti, za razliku od onih koje su bliže, izgledaju kao da su samo granice za portret sačinjen od misli i kulture, te su tako uvučene u svoj puni karakter kao ram slike koji je korisan upravo zbog svoje različitosti, prihvatajući ga kao organizam koji je potpun i dovoljna sam sebi.

Jedinstvu slike Firence doprinosi svaki njen detalj sa dubljim i širim značajem uporedivim jedino sa onim što se postiže kada se detalj utka u umetničko delo. Makovi i metla i vila, kao dobro čuvane tajne, deca koja se igraju, plavo nebo i oblaci – sve ovo se može naći bilo gde u svetu i na svakom od tih mesta je lepo. Ovde je, međutim, to obojeno potpuno drugačijom psihičko-estetskom fokusnom tačkom i okruženjem, jer ništa nije tako divno u svojoj pojedinačnoj lepoti, kao kada je deo sveobuhvatne, veće, lepote. Impresija koju odaju Firenca i njeni pejzaži obuhvata ne samo jukstapoziciju svih dobro istaknutih elemenata, kao i prirode i uma, već i niz prošlosti i sadašnjosti kao da su u jednoj tački. Prošlost u svojoj veličini može biti samo bolno povezana sa životom savremene Firence. Međutim, ova prošlost živi na način koji je suviše jak i odmah kreće da bilo koju romantičnu ideju provalije između nekada i sada prevlada. Naravno, elementi romantizma su prisutni svuda: stare ruševine u blizini planine, vila na brdu prekrivenom crnim čempresima, usamljene kupole u blizini. Sve ovo je naročito romantično, ali potpuno bez te nemačke romantične čežnje koja oplakuje gubitak nečega što možda nikada nije postojao. Prošlost je ostala živa i na taj način ima specifično prisustvo pored tog drugog prisustva – onog koje  nosi svaki dan – ali bez ikakvog dodirivanja.

Ovde, vreme ne stvara razarajuću tenziju među stvarima, kao što bi to činilo realno vreme. Ovde je više u pitanju idelano vreme u kome umetnička dela žive. Ovde, prošlost je naša, kao priroda, koja je takođe uvek prisutna. Sav romantizam postoji zbog ove napetosti između realnosti, s jedne strane, i prošlosti, budućnosti, idealnog postojanja i mogućnosti ili čak nemogućnosti, s druge strane. Međutim, predeo je kao italijanski portret koji prikazuje sve kroz poteze četkicom, gde je rečeno sve što je trebalo da bude rečeno. Nasuprot tome, severni stil karakterišu potpuno drugačija sredstva, naime, kroz nagoveštaje, osvetljenja, simbolizacije i kontekstualizacije u kojima se suštinski sadržaji nikada ne stavljaju jedan pored drugog, nego se radije zahteva od gledaoca retrospektivna reprezentacija uzastopnih obeležja života. Firentinski pejzaž nema ništa od te simbolike opsednute Alpima i ravnicom, šumom i okeanom. To ne znači ništa; to je ono što može biti.

Kao rezultat, život tamo postaje izuzetna celina, kao da su bile zatvarane praznine koje bi se inače pojavljivale kada bi se njeni elementi počeli razdvajati. To je kao da ovaj grad ima za cilj da prikupi iz svih delova duše sve što je zrelo, veselo i živo, oblikujući celinu iznenada, čineći svoj unutrašnji kontekst i jedinstvo opipljivim. Ipak, Firenca mora da porekne ono što je simbolizuje iznutra, čak i dok  pokušava da nadoknadi ovo poricanje (jer njeno postojanje ne može biti izbegnuto), naime, Kapelu Mediči. Ona je više rimska nego firentinska. Sudbina posedovanja tako silne prošlosti, bez obzira na sadržaj, težina  Rima i zaveštan ritam njegovog života teškim teretom, tragična napetost koja nestaje u Firenci, gde život širi svoje ruke, takoreći, u ljubavnom zagrljaju prošlosti. Nasuprot tome, Milelanđelove statue odaju utisak te fatalne, neispunjene prošlosti. Izgleda da je sve njih zaplenila utrnulost nastala neshvatljivošću života, nesposobnost duše da zašije sve prekide sudbine u jedinstven smisao života. Takođe, Mikelanđelo je peroblikovao to firentinsko jedinstvo prirode i uma u nešto tragično. Sigurno, unutrašnjost i spoljašnost, duša i njen izgled, su podjednako održani oblikom njegove umetnosti. Međutim, napetost među njima je tako moćna, čak i nasilna, da one neprekidno prete svojim slomom i raspadom, pri čemi izgleda da samo zadržavaju svoje jedinstvo stalnim pozivanjem na svoje poslednje rezerve snage. Izgleda kao da je oslikao svaku figuru u posebnoj tački u kojoj je bitka između  teškog bremena zemaljske težine i težnje uma ka svetlosti i slobodi zastala. Svaki Mikelanđelov potez ukazuje na to jedinstvo u kome umetnost uokviruje život koji se sastoji od dva nepomirljiva dela. Slika Firence – njen pejzaž, njena kultura, njena umetnost – želi da nas ubedi da delovi stvarnosti rastu zajedno u jedinstveni osećaj postojanja. Tako, obe izražavaju istu stvar, ali u zavisnosti od toga da li je naglasak stavljen na dualnost unutar jedinstva ili na jedinstvo unutar dualnosti, dva sveta će biti podeljena oko toga šta život mora iznutra da odluči, odričući se jednog ako želi da poseduje drugo.

Pošto u ovom slučaju forma kulture obuhvata sve u prirodi i pošto svaki korak po ovom tlu zadire u istoriju uma koja je neraskidivo vezana za njega, potrebe koje priroda sama može da zadovolji u svom iskonskom postojanju ostaju neispunjene, van svakog proširenje u umu. Unutrašnje granice Firence su granice umetnosti. Firenca nije deo sveta na kome se klanjaju sebi kako bi osetili otkucaje srca postojanja sa svojom tamnom toplinom, njenom neformiranom snagom, na način na koji to možemo da osetimo u šumama Nemačke, na okeanu, čak i u cvetnim baštama nekog nepoznatog malog grada. Zato nam Firenca ne nudi temelj u epohama u kojima bi čovek možda želeo novi početak i da se još jednom susretne sa izvorima života, kada čovek mora da se orijentiše unutar tih zabuna duše na potpuno novo postojanje. Firence je sreća onih potpuno zrelih ljudi koji su dostigli ili su se odrekli onoga što je esencija života, koji za ovo posedovanje ili odricanje traže samo svoju formu.

Prevela: Katarina Atanacković

Vedi R. Hadiz – Novi islamski populizam

Prevela: Katarina Atanacković

Jedna od najuočljivijih karakteristika nedavnih arapskih ustanaka je to da islamski opozicioni pokreti nisu na njihovom čelu. Činjenica da nisu preuzeli vodeću ulogu interesantna je s obzirom na to da su islamske grupe, još od raspada većine levo orijentisanih stranaka u muslimanskim društvima za vreme Hladnog rata, bile najistaknutiji izvor neslaganja protiv jednog broja autoritarnih režima, posebno u Severnoj Africi i na Bliskom istoku. Ipak, u zemljama kao što su Tunis i Egipat, zagovornici An Nahde i Muslimanskog bratstvo će verovatno dobro raditi u novim post-autoritarnim sredinama. Ovo je dovelo do stepena lažne uzbune i islamofobične hiperbole u delovima sveta gde su zastupljeni Zapadni mediji.

Tražeći dalje, vidimo da se islamska politika postepeno menja onim što bismo mogli nazvati Novi islamski populizam. Ako je starija forma bila zasnovana na interesima dugog pada tradicionalne sitne buržoazije koju čine gradski trgovaci, sitni proizvođači robe i ruralne elite, noviji Islamski populizam će verovatno biti konstituisani savez veoma različitih elemenata: marginalizovani delovi buržoazije, ambiciozni i obrazovani članovi nove urbane srednje klase koji su još uvek zaglavljeni u donjem delu društvene hijerarhije, kao i sve veći broj siromašnih stanovnika grada koji se spustio na prostrane i haotične mega gradove kao što su Kairo, Istanbul, i Džakarta u poslednjih nekoliko decenija – tražeći obrazovanje, zaposlenje, kao i obećanje za bolji život. U obe ove forme, međutim, Ummah (zajednica, nacija) je zamišljena kao neka vrsta zamene za „narod“ – koncept koji je sastavni deo svih populističkih imaginacija koji postavlja jedno uz drugo moralno vrle ali marginalizovane mase i grabežljive i predatorske elite.

Efekat promene organizacija kao što je Muslimansko bratstvo – koje je uprkos unutrašnjim kontradiktornostima i dalje najbolje organizovana sila u egipatskom civilnom društvu – je dubok. Zapravo, posledice Novog populizma su već bile vidljive kroz dolazak na vlast Stranke pravde i razvoja u Turskoj (AKP), 2002. godine, u kojoj su vođe Egipatske partije slobode i pravde videle model. Čak i tako daleko kao što je jugoistočna Azija, Indonežanska partija pravde i prosperiteta (PKS) – najuspešnija od mnogih islamski orijentisana partija – dugi niz godina takođe nalazi inspiraciju u AKP uspesima, koja je nedavno treći put uzastopno osvojila opšte izbora, na ubedljiv način. Pored toga što je prigrlila demokratiju, poznato je da je AKP otvoreno nadogradila neoliberalnu ekonomsku reformu na tradicionalnu socijalnu pravdu koja se tiče Islamskog populizma.

Iskustvo AKP-a ne može objasniti bitno umerenije učešće u izbornoj demokratiji kao što su neki sugerisali. Važnije je saznanje da cilj promovisanja socijalne, ekonomske i političke pozicije Ummah-a ne zahteva obavezno islamsku državu, ili onu koja je strogo regulisana šerijatskim zakonom. Cilj se može postići odgovarajućim repozicioniranjem Ummah-a i njegovih političkih i organizacionih zagovornika u odnosu na postojeće stanje i tržište.

Uprkos velikoj podršci od strane siromašnih koji žive u urbanim područjima i rukovodstva koje potiče iz redova ambicioznih članova obrazovane urbane srednje klase, jedan od najvažnijih razloga za uspeh AKP-a je podrška tzv. Anadolijanske buržoazije. Ona se sastoji od kulturno muslimanskih privrednika koji su bili relativno marginalizovani od strane kemalističkog sekularnog birokratskog i političkog establišmenta, od čije strane je veličana brojna buržoazija koja je živela na teritoriji Istanbula. Još važnije, više provinciajalistički ukorenjena buržoazija iz Anadolije je postajala bogatija i snažnija pošto je Turska počela 1980-ih godina da bude orijentisana na izvoz, zasnivajuću svoju stratešku ekonomiju u okviru globalnog tržišta. U slučaju Turske, naravno, i dalje je neustavno agitovati ka islamskoj država i AKP se ne može čak ni identifikovati otvoreno kao islamska partija uprkos tome što je nastala iz davno ustanovljene islamski orijentisanih grupa i mreža. Međutim, nije dokazano da je ovo prepreka za razvoj saveze među klasama koje su uspešno osvojile i zadržale kontrolu vlasti u potrazi za politikama koje poboljšavaju položaj Ummah-a, definisanog u suprotnosti sa sekularnom elitom optuženom za loše upravljanje ekonomijom, autoritarnu praksu kao i za kulturnu rezervisanost.

Situacija u Egiptu je, naravno, nedovoljno stabilna da bi nagovestila da će Muslimansko bratstvo biti uspešno – u stvari, morao je da znatno umanji svoju ulogu u post-autoritativnom okruženju Egipta da ne bi vladalo mišljenje da je preoteo Egipatski ustanak. Ipak, Muslimansko bratstvo je interno transformisano od dana Hasana al Bana ili Sejjid Kutba. On, takođe, može da računa na jaku osnovu podrške iz redova mlade urbane srednje klase, a svakako velikog dela siromašnih koji žive u urbanim delovima grada, koji dovode do relativne dezorganizaciju levičara i Liberalnin snaga. Štaviše, glavni stub Muslimanskog bratstvo je biznis, veliki i mali, koji je podržavao svoje ranije polu-tajne kriminalce u izbornoj politici i, kao rezultat toga, bio je izopšten od strane režima Mubaraka. Muslimansko bratstvo, takođe, vidi demokratiju kao korisno oružje da iskoristi pozicije  Mubarakovih saradnika na rukovodećim mestima u ekonomiji.

Međutim, Novi islamski populizam nije uvek tako blizu uspeha. Ako je njegov glavni predstavnik u Indoneziji PKS, jasno je da je stranka daleko od pozicije da dođe do moći. Ovo je samo po sebi interesantno jer jedan izvor njegovih slabosti – u poređenju sa turskim i egipatskim sinonimima – je odsustvo jake kulturne muslimanske velike buržoazije, zbog nastavka dominacije etničko-kineskih elemenata unutar indonežanske buržoazije.

Bilo uspešno ili ne, uspon Novog islamskog populizma ima važne implikacije za osporavanje stereotipa o ciljevima, strategijama i zagovornicima islamske politike u savremenom svetu.

Zastarelost privatnosti

Tekst Zastarelost privatnosti je zasnovan na istoimenom poglavlju knjige Zastarelost čoveka, Gintera Andersa.

Počeću prigodnim citatom iz knjige: “Važi ne samo: “Svet nam se isporučuje u kuću” nego i: “Kuća se izručuje svetu””.

Ove dve rečenice govore mnogo o svetu u kojem živimo. Dovoljno je samo da se okrenemo oko sebe, ili uključimo televizor, pa ćemo videti nebrojeno mnogo fotografija, zajedno sa tekstom, nekih ličnosti, koje nazivamo javnim. Njihovi životi, navike, radosti, tuge, usponi i padovi se izručuju svetu. Ne možemo kriviti, ne isključivo, one koji se bave tim izručivanjem, jer njega, verovatno, ne bi bilo, bar ne u tolikoj meri, da ne postoji, s druge strane, čovek, koji “izručeno” jedva čeka, koji je željan delova drugih života, vrlo moguće usled nedostatka sopstvenog. Širom sveta postoje emisije koje milionima ljudi emituju stvarni, svakodnevni život, stvarnih osoba i porodica. Otprilike ide ovako: Ispred ekrana smo, čekamo šou; u tom trenutku se otvaraju vrata na kući, u kojoj živi anonimna porodice, anonimna većini gledalaca, koja prima u dom čitavu ekipu ljudi, koja je došla sa namerom da snimi i emituje najintimnije priče, a ako ima sreće i emocije (poželjno je tužne); kamera snima čitav prostor, predstavljaju se članovi domaćinstva – uzbuđenje raste; ubrzo, ako imamo sreće, pred nama se dešava ispovest o problemima svih vrsta: svakodnevni, školski, ljubavni, seksualni, finansijski, itd. Moglo bi se reći da je ovako isporučivanje dobrovoljno, da su te osobe koje otvaraju vrata i puštaju svet unutra, dobrovoljne žrtve.

Drugi slučaj je kada oni koji su “izručeni” ne znaju unapred za to, a i kada shvate, ne mogu ništa da preduzmu. Pre par godina se kod nas pojavila emisija, “Sve za ljubav”, koja je emitovana na radio-televiziji PINK. Smisao je “domamiti” određenu osobu, na određeno mesto, opkoljeno kamerama sa vrhunskim zoom-om. Svrhe dovođenja osoba su razne. Neke od njih su izjavljivanje ljubavi, nalaženje dugo neviđene osobe… jednostavno, nalaženje licem u lice dve osobe, koje se više nisu usuđivale da se nađu same. Naravno, jedna od osoba je naručilac “projekta”, od čega i nastaje čitav “materijal”. Ono što se očekuje videti su histerični izlivi emocija, suze, vrištanja, padanje u nesvest, i ti momenti se jako profesionalno zumiraju, te u gro planu serviraju konzumentima. Lice nije interesantno, publiku ne zanima celina, već skoro perverzna mikroskopija. Konzumenti ovakvih “španskih serija” se uznemire, unervoze, čak osete prevarenim, ukoliko ne dobiju očekivanu emociju, ili iz bilo kojeg razloga ostanu bez dugo očekivanog „obroka“.

Ovo me podsetilo na jednu priču mog profesora, Đokice Jovanovića. Naime, u dotičnoj zgradi u Nišu je nedavno postavljena video kamera iznad ulaznih vrata. Svaki stanar ima na televiziji jedan kanal na kojem je mogao pratiti ko mu zvoni na interfon, uopšte ko sve ulazi u zgradu. Misim da nikako izvorna ideja nije bila okupljanje komšija i zajedničko gledanje događanja ispred zgrade, koje je kamera beležila. Čini se da je ljudima usađena neka žeđ za proživljavanjem, makar dela, nečijeg života. Primamljiva je mogućnost prekidanja tog “života” jednostavnim pritiskom na dugme daljinskog upravljača, bez odgovornosti i okretanja nekom drugom, opet tuđem. Tužno je koliko usamljenih i nemaštovitih ljudi ima.

Pored ove vizualne potrošnje, postoji i akustička. Često smo i u akustičkom smislu izručeni, a da to i ne znamo. Danas je moguće, nije ništa neobično, da drugi slušaju naše razgovore, najintimnije šumove.  Аkо se rаdi о šumоvimа pоznаte оsоbe – pоtrаžnjа rаste, а jоš аkо su nа snimku zаbeležene intimnоsti kоje su stigmatizovane u društvu, recimо preljubа, оndа zvuci dоstižu cenu rаritetа. Tаkо izručeni оriginаlni predmeti više ne mоgu dа оstаni netаknuti, dа оstаnu ti kоji jesu, jer smо drugаčiji kаdа ne znаmо dа nаs nekо snimа, kаdа neštо rаdimо privаtnо. Оni kоji nаs snimаju nemаju nаšu reprоdukciju, оsim mоždа reprоdukciju glаsа, već efektivnо rаspоlаžu оnim štо je tim glаsоm rečenо, а sаmim tim i sаmim nаmа. Sаdа se о nаmа stvаrаju nоve istine, jer smо lišeni sopstvenih izjаvа.

Lоpоvi kоji nаm krаdu slike ili glаsоve se оgrаđuje rečimа dа uzimаju sаmо reprоdukcije, tо jest „krаdući ne krаsti“. I zаistа, ništа mаterijаlnо nаm nije оduzetо, ništа štо se mоže dоkupiti, pоnоvо nаprаviti, ne оsećаmо nikаkаv gubitаk, kао štо ni lоpоvi u ruci ne drže nešto оpipljivо, аli ipаk nedоstаje neštо. „Nedоstаje nedоstаtаk“. Teškо se celа оvа situаcijа mоže аnаlizirаti i sаgledаti, jer je mаglоvitа vezа između istоrijskоg nivоа tehnike i nivоа mоrаlа.

„Аpаrаti zа prisluškivаnje su tоtаlitаrni“. Pоlitički tоtаlitаrizаm se zаlаže zа sistem u kоjem se tаčnо znа štа bi individuа trebаlo dа urаdi, dа tо štо urаdi bude izlоženо оčimа mоći, dа bude pоd stаlnоm prismоtrоm i kоntrоlоm. Kоrišćenjem tаkvih tehničkih izumа, kоji nisu sаmо tehnički izumi, se želi reći dа je čоvekоvо izručenje dоzvоljenо. Nisu tаkvi tehnički izumi mоrаlnо neutrаlni, tо jest nije jedinо vаžnо kаkо ih upоtrebimо, u kоju svrhu. Fоrmulisаnje mоrаlnоg prоblemа ne trebа dа dоlаzi nаknаdnо. Jer, čim se prоizvede jedаn tаkаv predmet, аpаrаt zа prisluškivаnje, znа se štа mu je nаmenа, ne znаm kаkvim bi se оdredbаmа mоglа sprečiti njegоvа upоtrebа, ili zlоupоtrebа, (sаsvim je svejednо kоji reč upоtrebimо, pоštо jednо sledi iz drugоg). Slоbоdnо se mоže reći dа je svаki uređаj ujedno i upоtrebа tоg uređаjа. О širоkоj upоtrebi аpаrаtа zа prisluškivаnje je nаjbоlje gоvоriti u kоntekstu Sjedinjenih Аmeričkih Držаvа, iz rаzlоgа štо nije izrаzitо tоtаlitаrnа držаvа. Zbоg tоgа je tаmо lаkо dоći dо kоrisnih pоdаtаkа о pоmenutоj temi, jer se о tоme jаvnо gоvоri i diskutuje. Jednоm rečju, reč je o dоstupnоsti pоdаtаkа širоkоj jаvnоsti.

Аutоr je izаbrао tri pоvezаnа primerа, kоjа su istinitа. Prvi se оdnоsi nа tо dа je оd 1940. dо 1957. gоdine brоj prisluškivаnih zgrаdа u Lоs Аnđelesu prelаziо hiljаdu. Sаmо dа nаpоmenem dа se rаdi о periоdu оd pre pedesetak gоdinа. Drugо, šest gоdinа nаkоn rаtа je Držаvа nаlоžilа pоliciji dа prisluškuje 58000 licа, firmi i udruženjа. Оvu cifru je dао jedаn оd sudijа. Treće, zаstаšujuće je tо štо, pоred pоlicije i njenоg „legаlnоg“ prisluškivаnjа, оkо četiri petine efektivnоg prisluškivаnjа se vrši “sа strаne”. Tаkо se dо 1992. godine dоšlо dо 290000 аkustički оgоljenih individuа, preduzećа, оrgаnizаcijа.

Primećujem kаkо se pоjаm „legаlnо prisluškivаnje“ оdоmаćiо, i nikо gа više ne dоvоdi u pitаnje, а rаdi se о oksimoronu. Mаdа, pоred znаnjа dа se prisluškuju pоtencijаlni klijenti, ili klijenti firme, supаrnički člаnоvi pаrtije, sаme firme međusоbnо, pоslоvni ljudi mušterije, kао i оbrnutо, muževi žene, žene muževe, i jоš mnоgо drugih privаtnih licа, mоždа se prisluškivаnje pоlitičkih ili krivičnо оsumljičeni ili neki drugi krivаc i mоže nаzvаti legаlnim. Ipаk, sve mi se čini dа je u pitanju pоmerаnje grаnice tоlerаncije, kа unutrа.

Grаnicа se smаnjilа, аli se pоvećаlа udаljenоst sа kоje mоže nekо dа prisluškuje, usled rаzvоjа tehnоlоgije i tehnike. Sаdа su drugi u mоgućnоsti dа bоrаve nа pоsedu jedne osobe neprimetnо, dа nаruše mоnоpоl nаd njenim prоstоrоm i mestоm. Dа  nаruše mоnоpоl nа privаtnоst. Nаžаlоst, dаnаs je nemоguće tо sprečiti, i čini se kао dа se velikа industrijа „ući u nečiji živоt“ prоširilа, štо se vidi pо sve većem brоju pоjedinаcа kоji se prоfesiоnаlnо bаve tim pоslоm, аli i pо čitаvim organizacijama. Dаnаs je veоmа lаkо nаbаviti jednu tаkvu nаprаvicu, zаjednо sа upustvоm zа upоtrebu i „gаrаnciju“. Pоstоje čitаvi kаtаlоzi sа slikаmа i cenаmа, kао i brоjevimа telefоnа nа kоji mоžete dа nаručite pаket nа kućnu аdresu, ne mučeći se оdlаskоm dо pijаce ili rаdnje. Prisluškivаnje telefоnа je pоstаlо piece of cake.

Pоstоje i оrgаnizаcije i jаvne ustаnоve kоje se pоkušаvаju bоriti prоtiv svegа tоgа, аli je rezultаt nа krаju zanemarljiv. Pre svegа, kоntrоlisаnje izmiče kоntrоli, а i upоtrebа sredstаvа se dоkаže u veоmа mаlоm brоju slučаjevа. Pored toga, nijednа držаvа nije spremnа dа se оdrekne tehničkih sredstаvа kоjа pоlicijа mоže upоtrebljаvаti. Mаdа, učinjenо je neštо pо tоm pitаnju. Pоdаci dоbijeni tаkvim putem, prisluškivаnjem, se ne upоtrebljаvаju kао dоkаz u sudskim prоcesimа, i tаjnо uvоđenje „bubicа“ u kuće se smаtrа nаrušаvаnje dоmаćeg mirа. Sve оvо lepо zvuči, аli je stvаrnоst mаlо drugаčijа. Nаime, tаj kоgа prisluškuju i ne mоrа dа dоđe dо sudа dа bi mu se nаrušо ugled. Pоtrebnо je pаr strаnа u žutоj štаmpi rezervisаnih zа  priču i perje će se skupljаti gоdinаmа, аkо se uоpše i skupi. А štо se tiče bubicа, već sаm spоmenulа dа se ne mоrа ni ući u kuću, а kоmоli pоstаviti оvаkо neki uređаj, dа bi se dоbiо tоnski zаpis dešаvаnjа. Dаnаs izgledа kао dа živimо u stаklenоj kući. Istina, nikо nаm ne prilаzi i fizički ne nаrušаvа mir, аli smо ipаk svаčije žrtve.

Pоstоji i dоbrа pоdlоgа zа nesmetаne pljаčke оve vrste, а tо je dа se čоvek kоji pоkušаvа zаštititi svоju privatnost аutоmаtski identifikuje sа nemоrаlоm, а оnаj kоji širоm оtvаrа vrаtа, оnаj besrаmnik, sа mоrаlоm. Iz tоgа i imаmо pоdelu nа kоnzervаtivne ljude i kоnfоrmiste, gde su kоnzervetivni оbаveznо negаtivci, kоrisnici zаbrаnjenih rаdnji. Jа bih reklа dа su uprаvо ti kоnfоrmisti izgubljeni u dаnаšnjem svetu, jer se priklаnjаju svаkоj nоvоj ideji i trendu, bez sоpstvenоg rаzmišljаnjа i kritike. Nаrаvnо, nije sve tаkо crnо belо.

Više se ništа ne prepuštа slučаju i sаmооtkrivаnju. Sve je izgubilо svоju čаr оnоgа trenutkа kаdа se о tоme pоčelо pisаti u svim čаsоpisimа i pričаti nа skоrо svim televizijskim kаnаlimа. Sve se pоčelо rаditi pо kаlupu. Ljudi se оblаče istо. Pаrоvi se zаbаvljаju pо tаčnо utvrđenоj šemi, gde bi svаkа spоntаnоst zаhtevаlа mišljenje psihоаnаlitičаrа, ili аstrоlоgа.

Аkо uzmem u оbzir dа je оvа knjigа pisаnа оsаmdesetih gоdinа, bаr neki njeni delоvi, a dа se tаkо dоbrо mоže uklоpiti u dаnаšnje stаnje stvаri, ne smem ni dа pоmislim štа bi značilo da se i pоtpunо pоklоpi. Mоgu sаmо dа kаžem dа se i sаmа zаmislim nаd terminоm „privаtnоst“, i zаpitаm dа li gа je uоpšte mоguće definisаti, ili  sаmо оpisаti u nekоm аpstrаktnоm оkviru.

Zimel je, još mnogo pre Gintera,  na samom početku dvadesetog veka ukazivao na značaj ličnog prostora i tajne koji su čoveku potrebni da bi očuvao i izgradio identitet. Možda bi trebalo da rehabilitujemo takve autore, da se podsetimo značaja negovanja mentalnog zdravlja i da bismo ostali bar jedan dan anonimni.

Pjotr Štompka – Deset teza o statusu sociologije u svetu nejednakosti

Prevela: Katarina Atanacković

Pre skoro deset godina, na Svetskom kongresu sociologa, u Brisbanu, postao sam predsednik ISA-e, čiju sam kandidaturu vodio veoma “politički nekorektnim” sloganom “Izvrsnost, pre nego ravnoteža”. Sada slogan opet izgleda relevantno, naročito nakon Geteborškog kongresa i ubedljive pobede Majkla Buroveja, koji opet ubrizgava revolucionarni zanos u ISA-u: tvrdnje nekih „alternativnih“, „autohtonih“ sociologija, okrutna priroda zapadnih metoda i teorija, kao i „imperijalizam“ engleskog jezika. Mi smo izneli suprotno stanovište u izdanju Savremena sociologija (Jul 2011., 388-404), ali zato što je ovo dovelo do fundamentalnog nerazumevanja mog stava, i zato što sam nezasluženo dobio etiketu “poslednjeg pozitiviste”, i slepog obožavatelja SAD-a, želeo bih da iznesem svoj slučaj najkonciznije i najpreciznije moguće, kroz deset tačaka. Majkl je velikodušno prihvatio moje tvrdnje za Globalni dijalog, za šta mu zahvaljujem.

Prvo, ne bi trebalo izvoditi epistemološke zaključke iz realnih uslova u svetu, ili iz konkretnih razlika u institucionalnom statusu naše discipline u različitim delovima sveta. Većina sociologa, pa i ja, je zbog svoje profesionalne deformacije jako svesna nepravedne nejednakosti među, kao i unutar savremenih društava, što takođe podrazumeva različite istraživačke mogućnosti. Ali ovo ne ukazuje na to da mora da postoji drugačija sociologija za privilegovane i one koji to nisu. Dobra sociologija je u mogućnosti da razume i bogatstvo i siromaštvo.

Drugo, u preokretu poznate izreke, ako neko zaista hoće da menja nejednakosti u svetu, prvo bi trebalo da ih razume. Opet, većina sociologa, pa i ja, je reformski orijentisana, ali naše učesničke aspiracije ne mogu biti realizovane putem moralisanja, propovedanja, ili ideološkim manifestima, već samo putem otkrivanja mehanizama i pravila društvenog života, uključujući i one koji kreiraju i učvršćuju nejednakosti i nepravde. Karl Marks je proveo veći deo svog života u biblioteci, a ne na barikadama, i on je div društvene nauke ne zbog Komunističkog manifesta, nego zbog Kapitala.

Treće, postoji jedna sociologija za mnoge društvene svetove. Mehanizmi i pravila društvenog života su univerzalni za ljudski rod, iako se, naravno, njihove manifestacije razlikuju kroz civilizacije, kulture, društva, ili delove društava. Čak i u drugom slučaju, međutim, polako postaje uniformna zbog globalizacije, osim one koja se odnose na nepravedne nejednakosti (Sever vs. Jug, centar vs. periferija, rasne, polne i klasne podele unutar društva), kao i verskog fundamentalizma (vernici vs. nevernici).

Četvrto, standardi za dobro sociološko istraživanje i dobru teoriju su univerzalni, i uključeni u kumulativno razvijanje alata metoda i pluralističku arhivu socijalnih teorija. Ovo nema nikakve veze sa “pozitivizmom”, jer kvalitativne metodologije kao i interpretativne teorije koje su danas dominantne, priznavajući jedinstvenost njihove društvene teme, takođe zahtevaju univerzalne standarde, iako se standardi razlikuju  od onih u “pozitivističkoj” sociologiji koji imaju nameru da imitiraju prirodne nauke.

Peto, greh porekla ne diskvalifikuje rezultat. Istorijska činjenica da su standardni alati i pluralistička arhiva teorija bili inicirani od strane starog bradatog čoveka, delom jevrejin, koji živi u Nemačkoj, Francuskoj i Britaniji, i da su zatim razvijane uglavnom u Zapadnoj Evropi i SAD-u, nema nikakve veze sa njihovim suštinskim kvalitetom. Ovo poslednje je uvek bilo i trebalo bi da bude podvrgnuto skeptičnoj kontroli, ispravkama i poboljšanjima. Ali odbacujući ovu metodološku i teorijsku tradiciju kao “imperijalističke” je znak prakse sprečavanja činjenica ili detalja određene materije da postanu poznate. Umesto toga, ja bih preporučio, sa Njutnom i Mertonom, “da stoje na ramenima divova”.

Šesto, uzaludni pokušaj stvaranja „alternativnih“ ili „autohtonih“ sociologija je opasno za disciplinu. Nauka, uključujući tu i društvenu nauku, nema granice. Razvija se kao zajednički bazen znanja, u koji su sve nacionalne, kontinentalne, regionalne ili čak lokalne sociologije više nego dobrodošle da doprinesu. One možda imaju jedinstvene mogućnosti istraživanja, jedinstvene istraživačke programe, posebno naglašavanje problema ili orijentacije, ali one ne zahtevaju alternativne metodologije, ili domaće teorije. Umesto zalaganja za potrebe za autohtone sociologije, moj savet je: samo napred. Postoji mnogo značajnog sociološkog rada u ne-zapadnom delu sveta. Ali je uglavnom zasnovan na standardnim metodologijama i doprinosi univerzalnom bazenu teorija. Ništa ternativno ili autohtono, nego jednostavno dobra sociologija.

Sedmo, zalaganje za nacionalne sociologije gubi smisao u ovom globalizovanom i sve više kosmopolitskom društvenom svetu današnjice. Činjenica da se zemlje ili nacije-države razlikuju, ne znači i da su njihove sociologije različite, ili da bi to trebalo da budu. Jedino značenje “nacionalnog” u ovom području ima veze sa nekim preostalim institucionalnim razlikama, različitim osnivačima, različitim istraživačkim fokusima. Ali da bi rezultati zaslužili ime “sociologija”, da se ne svode na čisto istraživanje područja ili lokalne statistike, moraju da budu dovoljno apstraktni da dopru do univerzalnog bazena sociološkog znanja. Budućnost, takođe i u ISA-i, nije u nacionalnim sociologijama nego u istraživačkim grupama ili mrežama.

Osmo, istorijska činjenica da je prirodni jezik, engleski, pre nego neki veštački, posebno smišljen jezik (npr. Esperanto) postao najupotrebljavaniji alat komunikacije u avionima, turizmu, računarstvu, Internetu i nauci, uključujući i sociologiju, nije nevolja nego velika prilika. Ovo je naročito tako za sociologe iz područja sa ograničenim jezikom (kao što je moj), koji sada imaju na raspolaganju najviše od univerzalnog sociološkog nasleđa (kroz prevođenje na engleski jezik), i stečenu vidljivost i mogućnost doprinošenja univerzalnom bazenu (objavljivanjem na engleskom jeziku).

Deveto, pogrešno je verovati da egzistencijalni položaj istraživača obezbeđuje epistemološku korist. Otkrivanje mehanizama i propisa nepravde i nejednakosti nije ekskluzivno rezultat autsajdera ili insajdera. Brojni primeri ukazuju na suprotno. Jedina validna legitimnost u nauci može biti postignuta kvalitetom rezultata a ne društvenim položajem koji ima naučnik.

Deseto, vrednosni sudovi i ideološke predrasude su neizbežne, pa čak i prihvatljive u sociologiji na heurističkom nivou biranja problema, ili istraživačke teme, ali ne bi trebalo da se nalaze u krajnjim rezultatima i njihovim dokazivanjima. I sve vrednosti, kao što je to Gunar Murdal savetovao, bi trebalo da budu javno otvorene za raspravu. To je ono što sam pokušavao kroz ovih deset teza.

Erik Olin Rajt – Realne utopije za globalnu sociologiju

Prevela: Katarina Atanacković

E. O. Rajt je američki, analitički marksistički sociolog. Uglavnom se bavi društvenom stratifikacijom i egalitarnijom alternativom budućnosti kapitalizma. Rajta drugi opisuju kao uticajnog teoretičara nove levice.

 

Ideja realne utopije je ukorenjena u ono što bi se moglo nazvati temeljni zahtev svih oblika kritičke sociologije: živimo u društvu u kojem su mnoge forme ljudske patnje i teškoće ljudskog razvijanja rezultat načina na koji su naše društvene strukture i institucije organizovane. Siromaštvo usred izobilja ne izražava neke nepromenljive zakone prirode; to je rezultat načina na koji postojeća organizacija društva vlasti i nejednakosti veoma utiče na mogućnosti za ljudsko napredovanje. Ova ključna tvrdnja predlaže tri centralna zadatka kritičkoj socilogiji: prvo, dijagnoze socijalnih uzroka ovih šteta; drugo, elaboracija alternativnih institucija i struktura; i treće, razvoj teorije transformacije, koja će nam pokazati kako da od tačke na kojoj se nalazimo stignemo do željene tačke. Studija o realnim utopijama je jedan način približavanje drugom od navedenih zadataka.
Utopija u „realnoj utopiji“ znači razmišljanje o alternativama u dominantnim institucijama na način koji oličavaj naše najdublje težnje za pravedan  i humani svet. Ovo je fundamentalno moralno pitanje: pronaći moralne standarde po kojima bi trebalo suditi institucijama i istraživati kako organizovanje alternativne institucije može potpunije da shvati te vrednosti. Realno u “realnoj utopiji” takođe istražuje alternative dominantnim institucijama, ali se fokusira na probleme neplamiranih posledica samouništavajuće dinamike. Ono šta nam je potrebno su bistre glave, rigorozni modeli održivih alternativa postojećim društvenim institucijama koje su otelotvorenje naše najdublje težnje za ljudski razvitak i koji ozbiljno shvataju problem praktičnog dizajna održivih institucija – i tako su obazrivi na to šta je potrebno da bi se te težnje dovele u realan kontekst.
Istraživanja realnih utopija impliciraju razvoj sociologije mogućeg, a ne samo već postojećeg. Ali kako da ovo izvedemo a da ne upadnemo u zamku uzalnudnih nagađanja? Jedna od najplodnijih strategija je utvrditi već postojeća društvena ustrojenja koja krše logike dominantnih institucija na način na koji oličavaju emancipatorske aspiracije i predočiti šire utopijske alternative. Zadatak istraživanja je da se vidi kako ovi slučajevi funkcionišu i identifikovati načine na koji olakšavaju ljuski razvoj; analiza njihovih ograničenja, dilema i slučajnih posledica; i razumevanje načina razvoja njihovih potencijala i povećanja njihovog domašaja. Iskušenje u takvim istraživanjima je biti entuzijastični vođa, nekritički opevati vrline obećanog eksperimenata. Opasno je biti cinik, koji vidi neuspehe kao jedinu mogućnost a potencijal kao iluziju.

Studija inovativnih empirijskih slučajeva, međutim, je samo deo programa realne utopije. Isključivo fokusiranje na empirijske slučajeve može da dovede do suženja koncepta alternativa do specifičnih tipova institucija, često na prilično mikro-nivou društvene organizacije. Takođe je potrebno da razumemo da je “drugačiji svet moguć” na makro-nivou funkcionisanja društvenih sistema kao celine. U prošlosti se takva diskusija ticala epohalnog kontrasta između kapitalizma i socijalnizma. Da bi se ispitala ova vrsta alternative na nivou sistema potrebo je više apstraktnih  teorijskih analiza različitih modela društvenih i ekonomskih struktura. Potpuno razvijena sociologije realnih utopija integriše konkretno empirijsko istraživanje institucija koje predočavaju emancipatorske alternative sa takvim apstraktnim teorijskim diskusijama o principima naglašavajući alternativne sisteme.

U ovom kratkom eseju nema mesta za analuzu čitave agende. Ono što možemo da uradimo je da stavimo neke natuknice na  ogoljenu ideju proučavanja realnih utopija ispitivajući dva ilustrativna empirijska slučaja. Svaki od ovih slučajeva otelotvoruje, iako još na delimičan i nepotpun način, utopijsku verziju radikalnih, demokratski egalitarnih alternativa već postojećim institucijama. Prvi dolazi sa Globalnog Juga, a druga sa Globalnog Severa.

Urbano participativno planiranje budžeta

Ideja “direktne demokratije” u kojoj građani lično učestvuju u donošenju demokratskih odluka unutar političke skupštine većini ljudi deuje beznadežno neprimenljiva u kompleksnom modernom društvu. Razvoj onoga što postaje poznato kao “participativno planiranje budžeta” je oštar izazov realne utopije konvencionalnoj mudrosti. Ovako je sve počelo: participativno planiranje budžeta je izloženo skori sasvim slučajno u Porto Alegri, gradu u Brazilu, 1989. godine. Porto Alegre je grad u kojem živi oko 1,5 miliona stanovnika, na jugoistoku zemlje. Krajem 1988-e godine, nakon mnogo godina vojne diktature i perioda demokratske tranzicije, politička levica je pobedila na izborima za gradonačelnika, ali nije imala vlast nad gradskim većem,  te se susrela sa izgledom za četiri godine vladavine, bez suštinske mogućnosti da unapredi svoj progresivni politički program.
Suočeni sa ovom situacijom, aktivisti stranke su postavili sebi pitanje šta je potrebno da urade? Njihov odgovor je bila izuzetna inovacija institucije: participativno planiranje budžeta, novi sistem budžetiranja koji je usidren u direktno učestvovanje svih građana. Umesto da budžet bude koncipiran po sistemu od vrha ka dnu, Porto Alegre je podeljen na regione, od kojih svaki ima deo budžeta u skupštini. Zadatak za svaku od skupština za participatorsko budžetiranje je da napiše konkretan predlog budžeta, posebno za projekte infrastrukture, jedne ili druge vrste. Bilo koji stanovnik grada može da učestvuje u ovim skupštinama i da glasa na predloge. Nakon ratifikovanja regionalnih i tematskih budžeta, skupštine biraju delegate koji će da učestvuju u Savetu za budžetiranje, širom grada, pre nego što se koherentan, konsolidovan plan gradskog budžeta usvoji.
Participativno planiranje budžeta efektivno funkcioniše u Pogto Alegru od početak 1990-ih godina. U nekim godinama proces planiranja budžeta je rezonantan, aktivno uključujući stotine građana u razmatranja o budžetu; s druge strane, ponekada, posebno kada je diskreciona potrošnja ograničena, učestvovanje građana je manjeg inteziteta. Po svemu sudeći, participativnoo budžetiranje doprinosi osnaživanju javnog uključivanja u gradske poslove i preusmerava troškove grada ka siromašnijima i onima koji nisu u povoljnom položaju, pre nego na elitu. Sve u svemu, participativno budžetiranje je otvorilo vrata ekspanziji i  širenju demokratije izvan granica koje su do sada smatrane mogućim. Nakon što je participativno budžetiranje osmišljeno u Porto Alegru, širom sveta je u preko 1000 gradova promenjena neka forma participativnog budžetiranja. Ovo je primer u kojem je inovacija realne utopije u Globalnom Jugu  migrirala ka razvijenim regionima sveta.

Vikipedija

Zamislite da je neko 2000. godine, pre nego što je postojala Vikipedija, predložio pravljenje, u narednih deset godina, enciklopedije sa oko 3.5 miliona tekstova na engleskom jeziku, koji će biti zadovoljavajućeg kvaliteta, tako da bi to bilo prvo mesto na kojem bi milioni ljudi prvo pogledali u želji da nađu neke osnovne informacije o veoma širokom spektru tema. Zatim, pretpostavite da ova osoba predoži sledeći institucionalni dizajn za proizvodnju i distribuciju enciklopedije: 1. tekstovi bi bili pisani i objavljivani od strane stotine hiljada ljudi širom sveta, bez novčane nadoknade; 2. svako može da bude urednik i svako može da uređuje bilo koji tekst u enciklopediji; 3. pristup enciklopediji bi bio besplatan za bio koga u svetu. Nemoguće! Zamisliti storine hiljada ljudi koji sarađuju u proizvodnji prilično kvalitetne enciklopedije, bez novčane nadoknade, a zatim i njene distribucije, bez naplate, prkosi ekonomskoj teoriji koja insistira na tome da tako kompleksna saradnja mora da ima novčani podsticaj i poslovni hijerariju da bi bila efektivna. Vikipedija je duboko egalitaran, antikapitalistički način proizvodnje i podele znanja. Bazirana je na komunističkom principu “svakome prema potrebama, svako prema sopstvenim mogućnostima”. Organizovana je na centralnim principima horizontalnog reciprociteta pre nego na hijararhijskoj kontroli. I, za manje od deset godina, praktično je uništila komercijalno tržište enciklopedija, koje postoji od 18. veka. Vikipedija je najprepoznatljiviji primer nove forme nekapitalističke, netržišne proizvodnje koja se pojavila u doba digitalne ere: peer-to-peer, saradnički, nekomercijalni proizvod. Ovaj novi način proizvodnje, u povoju, je blisko povezan sa brojem drugih dimenzija realne utopije informacionalne ekonomije, kao što su Creative Commons, copyleft licence i open-source softver. Ono što ostaje da se vidi, naravno, je mera u kojoj će ove nove forme biti otporne na konvencionalno kapitalističke forme prava na intelektualnu svojinu, ili jednostavno povećati raznovrsnost ekonomskih formi unutar dominantne kapitalističke ekonomije.

Ova dva primera ilustruju osnovnu ideju društvene alternative koja pobeđuje u trci sa dominantnim načinima organizacije moći i nejednakosti u savremenim institucijama. Ovi – i mnogi drugi – primeri prave prostor za egalitarnije i demokratskije forme društvene interakcije. Oni odražavaju utopijske težnje za promenjenim uslovima za ljudski razvoj, ali oni takođe traže načine na koji će održati ove aspiracije u realnim institucijama. Razumevanje takvih mogućnosti je tačka agende realnih utopija.

 

 

Boaventura de Sousa Santos – Haos reda

Prevela: Katarina Atanacković

Boaventura de Sousa Santos – Profesor sociologije, čiji radovi dotiču teme kao što su ljudska prava, sociologija prava, demokratija, globalizacija, epistemologija…

Tekst je objavljen u avgustu, 2011. godine.

Uprkos svojoj specifičnosti, nasilne nerede u Londonu i drugim britanskim gradovima ne treba posmatrati kao izolovani fenomen. Oni su uznemirujući znak našeg vremena. U savremenim društvima visoko zapaljivo gorivo teče ispod našeg kolektivnog života neslućeno od strane porodica, zajednica, društvenih organizacija, i političara. Kada se podigne na površinu, pokrenuto varnicama incidenta, može se desiti da izazove socijalnu vatru nezamislive razmere. Takvo gorivo se sastoji od četiri komponente: odobravanje socijalne nejednakosti i individualizma, merkantilizacije individualnog i kolektivnog života, rasizam nazvan tolerancijom, demokratija prisvojena od strane privilegovanih elita praćena politikom, pretvorena u upravljanje plenom „legalno“ uzetim od građana i nelagodnosti koje izaziva. Svaki od ovih komponenti ima unutrašnje protivrečnosti. Kada se preklapaju, bilo kakav incident može da dovede do eksplozije.

Nejednakost i individualizam. Sa neoliberalizmom, brutalno povećanje nejednakosti je prestalo da bude problem da bi postalo rešenje. Šepurenje  veoma bogatih je postao dokaz uspeha socijalnog modela koji je osuđujen da osiromaši većinu ljudi, navodno zbog toga što oni ne teže dovoljno ka uspehu. To je bilo moguće samo zato što je individualizam postao apsolutna vrednost koja, paradoksalno, mora da se živi kao utopija jednakosti, odnosno, svako podjednako ukida socijalnu solidarnost, bilo kao njeni agenti ili korisnici. Takav pojedinac smatra nejednakost kao problem jedino ako ugrožava njega ili nju. Samo u tom slučaju se smatra nepravednom.

Merkantilizacija života. Potrošačko društvo podrazumeva zamenu odnosa između ljudi odnosima između ljudi i stvari. Umesto da zadovoljavaju potrebe, potrošački objekti ih stvaraju beskrajno, lične investicije u objekte su isto jake kada se ti objekti poseduju kao i kada se ne poseduju. Tržni centri pružaju sablasnu viziju mreže društvenih odnosa koji počinju i koji se završavaju u objektima. Kapital, iako čezne za profitabilnošću, se sada podvrgava zakonu tržišta robe koju smo oduvek smatrali previše čestom (voda, vazduh) ili suviše ličnom (privatnost, politička ubeđenja) da bi se njome trgovalo na tržištu. Između uverenja da je novac univerzalni posrednik i uverenja da sve može biti učinjeno da bi se došlo do njega, ima manje koraka nego što se misli. Oni koji imaju moć prave ove korake svakodnevno i ništa im se ne desi.  Gledajući ovo, siromašni veruju da mogu da rade isto – i završe u zatvoru.

Rasizam tolerancije. Nemiri u Engleskoj su imali rasnu dimenziju na početku. Slično je bilo u 1981-oj, kao što je bilo u vezi sa nemirima koji su potresli Pariz i druge francuske gradove u jesen 2005. godine.  Ovo nije slučajnost, to već odražava kolonijalnu društvenost koja nastavlja da preovlađuje u našem društvu dugo nakon završetka političkog kolonijalizma. Rasizam je samo jedna od komponenti, s obzirom na to da su mladi različitih etničkih grupa učestvovali u nemirima. Ali, to je važna komponenta, jer dodaje koroziju samopoštovanja socijalnoj isključenosti. Mlad crnac u našim gradovima svakodnevno doživljava podozrenje koje postoji bez obzira na to ko je on ili ona ili šta rade. Takva sumnja je sve više otrovana postojanjem u društvu ometenim zvaničnim uredbama o borbi protiv diskriminacije i naizgled postojanjem multikulturalizma i blagonaklone tolerancije. Kada se svi reše rasizma, žrtve rasizma se nazivaju rasistima zato što se bore protiv nje.

Otimanje demokratije. Šta je zajedničko nemirima u Engleskoj i uništavanju dobrobiti građana koje donose mere štednje nametnute od strane agencija za rangiranje i finansijskih tržišta? I jedno i drugo izlažu demokratski poredak stresnom testu sa neizvesnim ishodom. Mladi koji izazivaju nemire su kriminalci, ali se mi sigurno ne suočavamo ovde sa „čistim i jednostavnim kriminalom“, kako što je to premijer Dejvid Kameron izjavio. Suočavamo se sa nasilnom, političkom osudom društvenog i političkog modela koji pronalazi sredstva za „oslobađanje banaka jemstvom“, ali ne i za spasavanje mladih od suočavanja sa budućnošću koja nije vredna imenovanja, mladi ljudi zatečeni u noćnoj mori sve skupljeg obrazovanja, za koje može da se ispostavi da je irelevantno, s obzirom na porast nezaposlenosti. To su mladi koji su napušteni u zajednicama, koje su antisocijalne javne uredbe pretvorile u kampove za obuku za gnev, anomije, i revolt.

Između neoliberalnog kreda i urbanih nemira postoji strašna simetrija. Društvene indiferentnost, oholost, nepravedna podela žrtvovanja seju haos, nasilje i strah. U budućnosti, sejači, uvređeni, će tvrditi da je ono što su posejali nema nikakve veze sa haosom, nasiljem i strahom koji proganjaju danas naše gradove. Oni koji zaista izazivaju nemire su na vlasti, i uskoro će biti imitirani od strane onih koji nemaju moć da ponovo uvedu red u političku moć.

Saskija Sasen – intervju, 26.04.2011., O preplitanju globalnog i nacionalnog

Prevela: Katarina Atanacković

Saskija Sasen je Holandski sociolog, koja je privukla pažnju svojim analizama globalizacije i internacionalnih migracija ljudi. Ona je uvela u upotrebu termin globalni grad.
Tekst koji sledi je prepis intervjua, koji je obavljen 26. aprila, 2011. godine, i tiče se njenog viđenja prepllitanja globalnog i nacionalnog.

(Originalan tekst možete naću na: http://trumanfactor.com/2011/saskia-sassen-interview/)

Deo vaše analize globalizacije ukazuje na proces „denacionalizacija“ države – naglašavajući dobrovoljno odricanje od nacionalnog suvereniteta u korist internacionalizacije ekonomije. U isto vreme, takođe, predlažete da građani pokušaju da sprovedu sličan proces u kojem oni sada traže dodatno distanciranje od države. Kakav uticaj će ovi procesi imati na društvo i način na koji se upravlja? Može li  „denacionalizovana“ država biti smatrana kao preliminarna faza svetske uprave?

Ono što sam ustanovila svojim istraživanjem jeste to da  globalno – bilo da je u pitanju institucija, proces, diskurzivna praksa, imaginarno –  prevazilazi isključivo kadriranje nacionalnih država, ali i da se delimično pojavljuje i deluje u okviru tog kadriranja. Posmatrano na ovaj način, globalizacija je više od svoje obične predstave kao rastuće međuzavisnosti i formiranja očiglednih globalnih institucija. Ona podrazumeva pod-nacionalne prostore, procese, aktere. Globalno postaje delimično strukturisano unutar nacionalnog – i ovaj proces podrazumeva denacionalizaciju onoga što je istorijski podrazumevano pod nacijom. Ovo uglavnom nije deo najšire prihvaćene definicije globalizacije. Slažem se sa ovom definicijom na mnogo načina, ali ipak mislim da izostavlja one kritične delove globalnog koji se konstituišu unutar nacioalnog  – i na taj način izostavljaju se posledice  vezane za državu, za građane, za pravljenje normi, za definiciju toga šta je to „nacionalna bezbednost“, za to šta znači članstvo u „nacije“.
Koncipiranje globalizacije, ne samo u smislu međuzavisnosti i globalnih institucija, već i kao naseljavaje i preoblikovanje nacionalnog, otvara veliki prostor za istraživanje i politiku. To znači da istraživanje o globalizaciji treba da sadrži detaljne studije, pre svega etnografske, o višestrukim nacionalnim uslovima i dinamikama koje će verovatno biti povezani sa globalnim i često jesu globalni, ali funkcionišu unutar nacionalnog. I biće potrebno dekodiranje: veliki deo globalnog je još uvek obučena u odeću nacionalnog.

Već godinama Kina  u velikoj meri vrši ulaganja u Latinskoj Americi i Africi, uglavnom u cilju obezbeđivanja prirodnih resursa kao što su nafta, minerali i poljoprivredna dobra. U slučaju Venecuele, Kina je nedavno odobrila režimu Čaveza 20 miliona dolara  kredita u zamenu za buduće dobitke od nafte. Brazil je na sličan način postupio u prodaji buduće robe u zamenu za deo ogromne rezerve dolara koju Kina ima. Da li Kina postaje nova svetska United Fruit Compani? Da li je pojava novog oblika neokolonizacije neizbežan sledeći korak u oblikovanju globalnog ekonomskog poretka?

Moglo bi se reći da se istorija ponavlja – novi gigant u bloku sada prolazi kroz iste korake kao što je to bio slučaj sa prethodnim. Mislim da je u pitanju mnogo stvari.  Ali sam shvatila da suočena sa velikim obrazloženjem moj prvi korak je da se zapitam šta se tu skriva. Na neki način, što je moćnije objašnjenje teže je  videti šta se skriva u senci sopstvene svetlosti!
Tako da sam  pisala i radila neka istraživanja o tome šta se drugo dešava u modelu koji je prigrlila Kina, pored dobrog starog imperijalizma, načina nakoji su to uradili Britaci i SAD.

Jedna komponenta koju ja vidim je stvaranje novih geopolitičkih krugova i pravljenje poprečnih globalnih geografija – Kina u Africi i Kina u Venecueli su geografski i geopolitički krugovi koji ne prolaze kroz stare imperijalne centru naše savremene istorije. Taj stari centar neće da nestane. Ono što ja vidim je nastajanje  multipolarnog sveta, što je više od činjenice da postoje dve supersile – SAD i Kina, SAD i Sovjetski Savez. Dalje, Britanija je preuzeta od strane SAD, SAD od strane Kine, što je takođe deo današnje priče, ali opet, krije ova druga potencijalno značajnija razvijanja.

„Gospodari rata mogu da idu zajedno sa zakonima i međunarodnim ugovorima ukoliko se ovi ne mešaju. Ako se mešaju , mora doći do pregovaranja. A kada i pregovaranje nije dovoljno, pa, uvek ima i oružja“. Vi ste napisali ovo pre skoro osam godina, kada ste proučavali “aid for Aids horsetrading“ u Africi. Kako se popularan revolt proširio i protresao arapski svet danas, šta Vi mislite o tome kako će se Zapad  baviti „gospodarima rata“ i nastaviti da nameće svoje „vojno-ekonomske veze“?

Da, jesam to napisala … skroz sam na to zaboravila. Pa, mislim da ono što je toliko izuzetno u vezi sa promenom – Arapsko proleće – je jasnoća namere. Oni možda ne znaju kako da stignu do cilja, ali znaju da ne žele „Caudillo“ – vođu koji se ponaša kao heroj. Oni su naučili svoju lekciju. To je sasvim izuzetno.
U većem delu podsaharske Afrike imate mobilizaciju, ali je vođena od strane jednog lidera protiv drugog lidera. Arapsko Proleće je veoma drugačije. Dakle, ako stvari ispadnu onako kako bi trebalo, oni će uspeti da izbegnu da imaju strongman-a, gospodara rata, koji zavisi od ekonomsko-vojne veze, a neminovno će generisati porast drugih latentnih gospodara rata jer je na vrhu  mesto gde dobijate bogatstvo, dobar život, moć, kontrolu. To je problem sa zemljama kao što su Nigerija i Angola, koje su veoma bogate i nisu uradile ništa za razvoj svog naroda: biti na vlasti je najbolji recept za sticanje bogatstva i bogaćenje sopstvene porodicu i rođaka. Ne radi se o upravljanju u pravom smislu te reči.

Neki kažu da je trenutna finansijska kriza konačno dala opipljiv dokaz da je mogućnost konstantnog širenja ekonomije mit. Na stranu Kejnzijansku debatu, aktuelna kriza je svakako ograničila tržišno prihvatanje novih potrošača , i proizvodnja će morati da se prilagodi novim zahtevima potrošača koji su spremni da prihvate održiviji način života. Može li se tako naizgled poželjno podešavanje pretvoriti u veće podele između bogatih i siromašnih zemalja?

Čini mi se da ovde mešate dva različita pitanja. Dakle, dozvolite mi da odgovorim ono što vidim kao ta dva pitanja. Radim na novoj knjizi – mala knjiga – u kojoj tvrdim da smo se preselili iz logike inkluzije u logiku ekskluzije. U kejnzijanskom periodu (1940-1970 u većem delu Zapada … Španija je bila drugačija …) logika sistema je bila da se uključe ljudi kao potrošači. Uključivanje  nije bilo vezano za lepo ponašanje prema ljudima , bilo je vezano za potrebu postojanja ljudi u ekonomiji masovne proizvodnje, masovne potrošnje, masovne izgradnje prigradskih stanova itd. U fazi koja počinje  1980-ih, logika sistema je da isključi ljude. U poslednje dve decenije broj „proteranih“ je veći od nedavno „uključene“ srednje klase zemalja kao što su Indija i  Kina.
Ja koristim termin „ekskluzija“ za razlikovanje od socijalne isključenosti. Ekskluzija je dobro razvijena i uspostavljena kategorija. Socijalna isključenost se dešava unutar sistema. Ja sam fokusirana na ono što je izbačeno iz sistema. Ja koristim „proterivanje“ da opišem raznolikost uslova: veći broj sramno siromašnih, raseljenih u siromašnim zemljama, koji su smešteni u formalnim i neformalnim izbegličkim kampovima, nadgledanih i progonjanih u bogatim zemljama, koji su smešteni u zatvorima, radnika čija su tela uništena na poslu, vojno sposobnih kao višak u populaciji, koje smeštaju u getoima i slamovima. Ja takođe uzimam u obzir činjenicu da će sinovi i kćeri današnje srednje  klase imati niži nivo obrazovanja, niže prihode, i daleko manje izgleda za posedovanje kuće nego njihovi roditelji (podaci u SAD već pokazuju ovo).

Moj argument je da je ova masivna ekskluzija zapravo signalizacija dublje sistemske transformacije, koja je dokumentovana u bitovima u delovima, ali ne baš ispričana kao sveobuhvatna dinamika koja nas vodi u novu fazu globalnog kapitalizma.