Pre godinu dana, moj kolega i ja smo započeli istraživanje o savremenom hipsteru. Šta je “hipster” i šta znači biti hipster? Bila je to zagonetka. Izgleda da niko ne misli o sebi kao o hipsteru; i kada neko bude nazvan hipsterom, termin ima negativnu konotaciju i tumači se kao uvreda. Paradoksalno, oni koji su koristili uvredu često za sebe kažu da liče na hipstere – oni su nosili uske farmerice i velike naočare, okupljeni u manjim enklavama u velikim gradovima, gledajući sa negodovanjem na mejnstrim modu i „turiste“. Najzagonetnije je to kako su ljudi postali potresno razumni, prizemni, kada smo postavili pitanja u vezi sa hipsterima. Nakon što sam najavio javnu debatu o hipsterima, primio sam e-mail, koji je izražavao bes i tugu.
Prirodno radoznali ljudi su prigovarali da ne postoji odgovor na pitanje ili definicija. Možda hipsteri ne postoje! Odgovori na pitanja o hipsterima su bili strastveniji nego odgovori koje smo imali kada smo organizovali diskusije na temu zdravstvenog osiguranja, mladih konzervativaca i feminizma. I sasvim bezazleni pojedinci su počeli da „bičuju“ sebe: “Jesam li ja hipster?”
Pitao sam se da li mogu da otkrijem poreklo njihovog bola. U pitanju je površna tema, ali ipak je izgledalo kao da je veliki ulog u pitanju. Zašto? Zato što je borba oko ukusa (a “ukus” je primarna valuta hipstera) retko kada borba samo oko ukusa. Počeo sam da želim da je svako sa kim sam razgovarao pročitao samo jednu knjigu da bi ovim debatama dao kompletan okvir: “Distinction: A Social Critique of the Judgement of Taste”, Pjera Burdijea.
Francuski sociolog, koji je umro 2002. godine, u 71-oj godini života, Burdije, je ponekada pogrešno povezivan sa pozmodernim filozofima. Ali jeste delio sa ostalim francuskim misliocima, post-šezdesetosmašima, želju da pokaže da otmene filozofske ideje ne mogu biti odvojene od konflikata svakodnevnog života. Subkultura nije bila njegovo polje interesovanja, tačno, ali i hipsteri ne bi bili pod njegovom napomenom.
Došao je iz seljačke porodice, u podnožju Pirineja. Njegov otac se uzdigao radivši u seoskoj pošti – iako je uvek naglašavao da nije došao do svog položaja time što je bolji ili drugačiji. Pjer je, kao dete, napredovao još više na društvenoj lestvici, zbog školovanja. Toliko se izdvojio u razredu, da je poslat na studije u École Normale Supérieure, u Pariz. Ova škola je vrh francuskih intelektualaca, put Sartra i Morisa Merloa-Ponti.
Ipak, Burdije je odabrao da njegovo životno delo bude raskrinkavanje pretenzija pripadnika moćnih klasa da su oni više zaslužili vlast ili bogatstvo od pripadnika nižih klasa. Primenio je svoju kritiku prvo na svoju sopstvenu klasu elita – na profesorima i intelektualcima – zatim na medije, političku klasu i imovinsku klasu.
“Distinction”, izdata 1979. godine, je neosporno remekdelo. U toj knjizi, Burdije je nameravao da prikaže društvenu logiku ukusa: kako divljenje za umetnošću, poštovanje prema muzici, čak i ukus za hranu, nastaje za različite grupe, i kako „superioran“ ukus nije rezultat začarane superiornosti medju raštrkanim pojedinci.
Ovo može izgledati kao dugačak put od mladih amerikanaca u Velington čizmama i bejzbol kačketima u džentrifikovanim naseljima. Ali Burdijeova inovacije, primenljiva ovde, bila je da pogledamo dalje od tradicionalnih zamki bogatih ili siromašnih da bismo videli bitke simbola (poput onih čizama i kapa) kroz čitavo društvo, jačajući klasne strukture kao što je to novac učinio. Tokom nekoliko godina, 1960-ih, Burdije je zajedno sa svojim istraživačima anketirao 1.200 ljudi, pripadnika svih društvenih klasa i minirao vladine podatke o aspektima francuskog porodičnog života. Jedno od pitanja je bilo – Koji bi od navedenih subjekata najverovatnije izgledao lepo na fotografiji? – i ponudili su na biranje zalazak sunca, devojku sa mačkom ili sudar automobila. Od vladinog istraživanja ishrane uzeli su podatke na klasično pitanje – Da li mislite da francuzi jedu previše?. Statistički rezultati su bili upečatljivi. Stvari koje favorizujete – ukus za koji mislite da je ličan, jedinstven, opravdan jedino senzibilitetom – usko odgovara definisanim merilima društvene klase: profesija, najviše obrazovanje i zanimanje oca.
Snaga Burdijeove statistike je da pokaže koliko su rigidne i proizvoljne lokalne podudarnosti. U Americi, on je nešto kao dopuna Tornstejnu Veblenu, koji nam je dao ideju “demonstrativne potrošnje”. Profesori na univerzitetu i umetnici, skloni mišljenju da se ne može napraviti lepa fotografija sa prikazom sudara automobila, počinju da budu podešeni na takav ukus, pre nego što je u pitanju prefinjenost ili dubina. Gospodski radnici koji sebe definišu svojom sklonošću da jedu samo blagu hranu – kao suprotnost farmerima, koji se ne stide da pokažu da vole i slasno i masno – ne izgledaju više prefinjeni, nego sve više konvencionalni.
Ukus nije nepromenljiva stvar, nego sredstvo strategije i nadmetanja. Oni bogatiji ga koriste da bi se predstavili superiornijeg duha. Grupe sličnog društvenog položaja, koje i dalje osećaju uticaj iz različitih izvora, koriste ukus i njegove domašaje da bi prezreli i odbacili jedni druge. Ove borbe za društvenu dominaciju kroz kulturu su upravo ono što uvodi dinamiku unutar zajednica čiji se pripadnici smatraju hipsterima.
Kada jednom krenete Burdijeovom šemom, možete videti kako je komšiluk hipstera raskršće, gde se mladi ljudi različitog socijalnog porekla, svi nagurani zajedno, nadigravaju za socijalnu dobit. Strategija jedne hipster grupe je da omalovaži druge kao „liberalne diplomce na umetničkim koledžima sa previše vremena u svojim rukama“; napad je usmeren na decu iz gornje srednje klase koja se sele u gradove posle koledža sa nadom da će da se bave „kreativnim zanimanjima „. Hipsteri su automatski deklasirani, izolovani u teškim unutrašnjim odnosima i ignorisni u urbanoj hijerarhiji – ali mogu da koriste naučene veštine klasifikacije, prikupljanja i uvažavanje za generisanje superiornog tela kulturnog „kul“.
Oni, zauzvrat, mogu klevetati “Trust Fund Hipsters”*. Ovo izaziva sitničave bogataše koji, posedujući novac ali ne i osećaj za kulturu, pretvaraju realan kapital u “kulturni kapital” (najpoznatija Burdijeova kovanica), stičući kulturu kao da je ona nešto što je spremno za nošenje. (Pomislite na Paris Hilton sa svojim kamiondžijskim šeširom).
Obe grupe, u medjuvremenu, gledaju sa visine na putovanja “sa kauča na kauč”, hipstere koji oblače staro odelo, koje uglavnom deluje jedinstveno, ali je zapravo često društveno nepouzdano – mladi pripadnici donje srednje klase, pomeraju se ka višim klasam putem stila, ali bez osnove u roditeljskoj kulturi ili porodičnom kapitalu. Oni su barmeni i prodavci u butiku koji čekaju na svoje bogate vršnjake i bogate turiste. Samo na osnovu svoje moderne odeće oni mogu da budu “superiorni”: hipsteri znanjem zamenjuju ekonomsku imobilnost.
Svi hipsteri se pozivaju na to što su pronalazači ili na to što prvi prihvataju novine; ponos dolazi od znanja i odlučivanja o tome šta je “kul”, pre ostatka sveta. Ipak, navike mržnje i optužbi su endemske za hipstere, zato što osećaju slabost svačije pozicije – uključujući i sopstvene. Dokazivanje da se neko jako trudi da se reklamira ga odmah uništava kao protivnika. On je lažni, dok si ti pravi aristokrata, koji ima dobar ukus. Zato je “On nije ozbiljan, on je samo hipster” potencijalna uvreda medju svim ljudima koji se identifikuju kao hipsteri.
Namera da se analizira hipster izaziva takvu opštu zabrinutost zato što priziva svačiji blef. Takodje, hipsteri nisu jedini koju su uznemireni. Mnogi od nas pokušavaju da opravdaju svoje privilegije pretvarajući se da su naši vrhunski ukusi i intelekt dokazali da smo ih zaslužili, odražavajući našu unutrašnju superiornost. Oni koji su, prema ekonomskim parametrima, na nižoj društvenoj lestvici, prema rezonovanju, ne cene naš rad; isto tako, oni nisu mogli da urade naš posao, da upravljaju našim bogatstvom ili da prežive naše teškoće. Naravno, ovo je užasna laž. Burdije je posvetio svoj život u razotkrivanju te laži. Oni koji su ga čitali u stvari postaju odgovorni njemu – prinuđen da prizna neuspeh ispitivanja naših života, sve do prividnih sitnica odeće i razlika koje, kako je Burdije otkrio, takođe čini naš svet.
Prevela: Katarina Atanacković
Sociologije 