Prevela: Katarina Atanacković
E. O. Rajt je američki, analitički marksistički sociolog. Uglavnom se bavi društvenom stratifikacijom i egalitarnijom alternativom budućnosti kapitalizma. Rajta drugi opisuju kao uticajnog teoretičara nove levice.
Ideja realne utopije je ukorenjena u ono što bi se moglo nazvati temeljni zahtev svih oblika kritičke sociologije: živimo u društvu u kojem su mnoge forme ljudske patnje i teškoće ljudskog razvijanja rezultat načina na koji su naše društvene strukture i institucije organizovane. Siromaštvo usred izobilja ne izražava neke nepromenljive zakone prirode; to je rezultat načina na koji postojeća organizacija društva vlasti i nejednakosti veoma utiče na mogućnosti za ljudsko napredovanje. Ova ključna tvrdnja predlaže tri centralna zadatka kritičkoj socilogiji: prvo, dijagnoze socijalnih uzroka ovih šteta; drugo, elaboracija alternativnih institucija i struktura; i treće, razvoj teorije transformacije, koja će nam pokazati kako da od tačke na kojoj se nalazimo stignemo do željene tačke. Studija o realnim utopijama je jedan način približavanje drugom od navedenih zadataka.
Utopija u „realnoj utopiji“ znači razmišljanje o alternativama u dominantnim institucijama na način koji oličavaj naše najdublje težnje za pravedan i humani svet. Ovo je fundamentalno moralno pitanje: pronaći moralne standarde po kojima bi trebalo suditi institucijama i istraživati kako organizovanje alternativne institucije može potpunije da shvati te vrednosti. Realno u “realnoj utopiji” takođe istražuje alternative dominantnim institucijama, ali se fokusira na probleme neplamiranih posledica samouništavajuće dinamike. Ono šta nam je potrebno su bistre glave, rigorozni modeli održivih alternativa postojećim društvenim institucijama koje su otelotvorenje naše najdublje težnje za ljudski razvitak i koji ozbiljno shvataju problem praktičnog dizajna održivih institucija – i tako su obazrivi na to šta je potrebno da bi se te težnje dovele u realan kontekst.
Istraživanja realnih utopija impliciraju razvoj sociologije mogućeg, a ne samo već postojećeg. Ali kako da ovo izvedemo a da ne upadnemo u zamku uzalnudnih nagađanja? Jedna od najplodnijih strategija je utvrditi već postojeća društvena ustrojenja koja krše logike dominantnih institucija na način na koji oličavaju emancipatorske aspiracije i predočiti šire utopijske alternative. Zadatak istraživanja je da se vidi kako ovi slučajevi funkcionišu i identifikovati načine na koji olakšavaju ljuski razvoj; analiza njihovih ograničenja, dilema i slučajnih posledica; i razumevanje načina razvoja njihovih potencijala i povećanja njihovog domašaja. Iskušenje u takvim istraživanjima je biti entuzijastični vođa, nekritički opevati vrline obećanog eksperimenata. Opasno je biti cinik, koji vidi neuspehe kao jedinu mogućnost a potencijal kao iluziju.
Utopija u „realnoj utopiji“ znači razmišljanje o alternativama u dominantnim institucijama na način koji oličavaj naše najdublje težnje za pravedan i humani svet. Ovo je fundamentalno moralno pitanje: pronaći moralne standarde po kojima bi trebalo suditi institucijama i istraživati kako organizovanje alternativne institucije može potpunije da shvati te vrednosti. Realno u “realnoj utopiji” takođe istražuje alternative dominantnim institucijama, ali se fokusira na probleme neplamiranih posledica samouništavajuće dinamike. Ono šta nam je potrebno su bistre glave, rigorozni modeli održivih alternativa postojećim društvenim institucijama koje su otelotvorenje naše najdublje težnje za ljudski razvitak i koji ozbiljno shvataju problem praktičnog dizajna održivih institucija – i tako su obazrivi na to šta je potrebno da bi se te težnje dovele u realan kontekst.
Istraživanja realnih utopija impliciraju razvoj sociologije mogućeg, a ne samo već postojećeg. Ali kako da ovo izvedemo a da ne upadnemo u zamku uzalnudnih nagađanja? Jedna od najplodnijih strategija je utvrditi već postojeća društvena ustrojenja koja krše logike dominantnih institucija na način na koji oličavaju emancipatorske aspiracije i predočiti šire utopijske alternative. Zadatak istraživanja je da se vidi kako ovi slučajevi funkcionišu i identifikovati načine na koji olakšavaju ljuski razvoj; analiza njihovih ograničenja, dilema i slučajnih posledica; i razumevanje načina razvoja njihovih potencijala i povećanja njihovog domašaja. Iskušenje u takvim istraživanjima je biti entuzijastični vođa, nekritički opevati vrline obećanog eksperimenata. Opasno je biti cinik, koji vidi neuspehe kao jedinu mogućnost a potencijal kao iluziju.
Studija inovativnih empirijskih slučajeva, međutim, je samo deo programa realne utopije. Isključivo fokusiranje na empirijske slučajeve može da dovede do suženja koncepta alternativa do specifičnih tipova institucija, često na prilično mikro-nivou društvene organizacije. Takođe je potrebno da razumemo da je “drugačiji svet moguć” na makro-nivou funkcionisanja društvenih sistema kao celine. U prošlosti se takva diskusija ticala epohalnog kontrasta između kapitalizma i socijalnizma. Da bi se ispitala ova vrsta alternative na nivou sistema potrebo je više apstraktnih teorijskih analiza različitih modela društvenih i ekonomskih struktura. Potpuno razvijena sociologije realnih utopija integriše konkretno empirijsko istraživanje institucija koje predočavaju emancipatorske alternative sa takvim apstraktnim teorijskim diskusijama o principima naglašavajući alternativne sisteme.
U ovom kratkom eseju nema mesta za analuzu čitave agende. Ono što možemo da uradimo je da stavimo neke natuknice na ogoljenu ideju proučavanja realnih utopija ispitivajući dva ilustrativna empirijska slučaja. Svaki od ovih slučajeva otelotvoruje, iako još na delimičan i nepotpun način, utopijsku verziju radikalnih, demokratski egalitarnih alternativa već postojećim institucijama. Prvi dolazi sa Globalnog Juga, a druga sa Globalnog Severa.
Urbano participativno planiranje budžeta
Ideja “direktne demokratije” u kojoj građani lično učestvuju u donošenju demokratskih odluka unutar političke skupštine većini ljudi deuje beznadežno neprimenljiva u kompleksnom modernom društvu. Razvoj onoga što postaje poznato kao “participativno planiranje budžeta” je oštar izazov realne utopije konvencionalnoj mudrosti. Ovako je sve počelo: participativno planiranje budžeta je izloženo skori sasvim slučajno u Porto Alegri, gradu u Brazilu, 1989. godine. Porto Alegre je grad u kojem živi oko 1,5 miliona stanovnika, na jugoistoku zemlje. Krajem 1988-e godine, nakon mnogo godina vojne diktature i perioda demokratske tranzicije, politička levica je pobedila na izborima za gradonačelnika, ali nije imala vlast nad gradskim većem, te se susrela sa izgledom za četiri godine vladavine, bez suštinske mogućnosti da unapredi svoj progresivni politički program.
Suočeni sa ovom situacijom, aktivisti stranke su postavili sebi pitanje šta je potrebno da urade? Njihov odgovor je bila izuzetna inovacija institucije: participativno planiranje budžeta, novi sistem budžetiranja koji je usidren u direktno učestvovanje svih građana. Umesto da budžet bude koncipiran po sistemu od vrha ka dnu, Porto Alegre je podeljen na regione, od kojih svaki ima deo budžeta u skupštini. Zadatak za svaku od skupština za participatorsko budžetiranje je da napiše konkretan predlog budžeta, posebno za projekte infrastrukture, jedne ili druge vrste. Bilo koji stanovnik grada može da učestvuje u ovim skupštinama i da glasa na predloge. Nakon ratifikovanja regionalnih i tematskih budžeta, skupštine biraju delegate koji će da učestvuju u Savetu za budžetiranje, širom grada, pre nego što se koherentan, konsolidovan plan gradskog budžeta usvoji.
Participativno planiranje budžeta efektivno funkcioniše u Pogto Alegru od početak 1990-ih godina. U nekim godinama proces planiranja budžeta je rezonantan, aktivno uključujući stotine građana u razmatranja o budžetu; s druge strane, ponekada, posebno kada je diskreciona potrošnja ograničena, učestvovanje građana je manjeg inteziteta. Po svemu sudeći, participativnoo budžetiranje doprinosi osnaživanju javnog uključivanja u gradske poslove i preusmerava troškove grada ka siromašnijima i onima koji nisu u povoljnom položaju, pre nego na elitu. Sve u svemu, participativno budžetiranje je otvorilo vrata ekspanziji i širenju demokratije izvan granica koje su do sada smatrane mogućim. Nakon što je participativno budžetiranje osmišljeno u Porto Alegru, širom sveta je u preko 1000 gradova promenjena neka forma participativnog budžetiranja. Ovo je primer u kojem je inovacija realne utopije u Globalnom Jugu migrirala ka razvijenim regionima sveta.
Suočeni sa ovom situacijom, aktivisti stranke su postavili sebi pitanje šta je potrebno da urade? Njihov odgovor je bila izuzetna inovacija institucije: participativno planiranje budžeta, novi sistem budžetiranja koji je usidren u direktno učestvovanje svih građana. Umesto da budžet bude koncipiran po sistemu od vrha ka dnu, Porto Alegre je podeljen na regione, od kojih svaki ima deo budžeta u skupštini. Zadatak za svaku od skupština za participatorsko budžetiranje je da napiše konkretan predlog budžeta, posebno za projekte infrastrukture, jedne ili druge vrste. Bilo koji stanovnik grada može da učestvuje u ovim skupštinama i da glasa na predloge. Nakon ratifikovanja regionalnih i tematskih budžeta, skupštine biraju delegate koji će da učestvuju u Savetu za budžetiranje, širom grada, pre nego što se koherentan, konsolidovan plan gradskog budžeta usvoji.
Participativno planiranje budžeta efektivno funkcioniše u Pogto Alegru od početak 1990-ih godina. U nekim godinama proces planiranja budžeta je rezonantan, aktivno uključujući stotine građana u razmatranja o budžetu; s druge strane, ponekada, posebno kada je diskreciona potrošnja ograničena, učestvovanje građana je manjeg inteziteta. Po svemu sudeći, participativnoo budžetiranje doprinosi osnaživanju javnog uključivanja u gradske poslove i preusmerava troškove grada ka siromašnijima i onima koji nisu u povoljnom položaju, pre nego na elitu. Sve u svemu, participativno budžetiranje je otvorilo vrata ekspanziji i širenju demokratije izvan granica koje su do sada smatrane mogućim. Nakon što je participativno budžetiranje osmišljeno u Porto Alegru, širom sveta je u preko 1000 gradova promenjena neka forma participativnog budžetiranja. Ovo je primer u kojem je inovacija realne utopije u Globalnom Jugu migrirala ka razvijenim regionima sveta.
Vikipedija
Zamislite da je neko 2000. godine, pre nego što je postojala Vikipedija, predložio pravljenje, u narednih deset godina, enciklopedije sa oko 3.5 miliona tekstova na engleskom jeziku, koji će biti zadovoljavajućeg kvaliteta, tako da bi to bilo prvo mesto na kojem bi milioni ljudi prvo pogledali u želji da nađu neke osnovne informacije o veoma širokom spektru tema. Zatim, pretpostavite da ova osoba predoži sledeći institucionalni dizajn za proizvodnju i distribuciju enciklopedije: 1. tekstovi bi bili pisani i objavljivani od strane stotine hiljada ljudi širom sveta, bez novčane nadoknade; 2. svako može da bude urednik i svako može da uređuje bilo koji tekst u enciklopediji; 3. pristup enciklopediji bi bio besplatan za bio koga u svetu. Nemoguće! Zamisliti storine hiljada ljudi koji sarađuju u proizvodnji prilično kvalitetne enciklopedije, bez novčane nadoknade, a zatim i njene distribucije, bez naplate, prkosi ekonomskoj teoriji koja insistira na tome da tako kompleksna saradnja mora da ima novčani podsticaj i poslovni hijerariju da bi bila efektivna. Vikipedija je duboko egalitaran, antikapitalistički način proizvodnje i podele znanja. Bazirana je na komunističkom principu “svakome prema potrebama, svako prema sopstvenim mogućnostima”. Organizovana je na centralnim principima horizontalnog reciprociteta pre nego na hijararhijskoj kontroli. I, za manje od deset godina, praktično je uništila komercijalno tržište enciklopedija, koje postoji od 18. veka. Vikipedija je najprepoznatljiviji primer nove forme nekapitalističke, netržišne proizvodnje koja se pojavila u doba digitalne ere: peer-to-peer, saradnički, nekomercijalni proizvod. Ovaj novi način proizvodnje, u povoju, je blisko povezan sa brojem drugih dimenzija realne utopije informacionalne ekonomije, kao što su Creative Commons, copyleft licence i open-source softver. Ono što ostaje da se vidi, naravno, je mera u kojoj će ove nove forme biti otporne na konvencionalno kapitalističke forme prava na intelektualnu svojinu, ili jednostavno povećati raznovrsnost ekonomskih formi unutar dominantne kapitalističke ekonomije.
Ova dva primera ilustruju osnovnu ideju društvene alternative koja pobeđuje u trci sa dominantnim načinima organizacije moći i nejednakosti u savremenim institucijama. Ovi – i mnogi drugi – primeri prave prostor za egalitarnije i demokratskije forme društvene interakcije. Oni odražavaju utopijske težnje za promenjenim uslovima za ljudski razvoj, ali oni takođe traže načine na koji će održati ove aspiracije u realnim institucijama. Razumevanje takvih mogućnosti je tačka agende realnih utopija.
Sociologije 