Prevela: Katarina Atanacković
Pre skoro deset godina, na Svetskom kongresu sociologa, u Brisbanu, postao sam predsednik ISA-e, čiju sam kandidaturu vodio veoma “politički nekorektnim” sloganom “Izvrsnost, pre nego ravnoteža”. Sada slogan opet izgleda relevantno, naročito nakon Geteborškog kongresa i ubedljive pobede Majkla Buroveja, koji opet ubrizgava revolucionarni zanos u ISA-u: tvrdnje nekih „alternativnih“, „autohtonih“ sociologija, okrutna priroda zapadnih metoda i teorija, kao i „imperijalizam“ engleskog jezika. Mi smo izneli suprotno stanovište u izdanju Savremena sociologija (Jul 2011., 388-404), ali zato što je ovo dovelo do fundamentalnog nerazumevanja mog stava, i zato što sam nezasluženo dobio etiketu “poslednjeg pozitiviste”, i slepog obožavatelja SAD-a, želeo bih da iznesem svoj slučaj najkonciznije i najpreciznije moguće, kroz deset tačaka. Majkl je velikodušno prihvatio moje tvrdnje za Globalni dijalog, za šta mu zahvaljujem.
Prvo, ne bi trebalo izvoditi epistemološke zaključke iz realnih uslova u svetu, ili iz konkretnih razlika u institucionalnom statusu naše discipline u različitim delovima sveta. Većina sociologa, pa i ja, je zbog svoje profesionalne deformacije jako svesna nepravedne nejednakosti među, kao i unutar savremenih društava, što takođe podrazumeva različite istraživačke mogućnosti. Ali ovo ne ukazuje na to da mora da postoji drugačija sociologija za privilegovane i one koji to nisu. Dobra sociologija je u mogućnosti da razume i bogatstvo i siromaštvo.
Drugo, u preokretu poznate izreke, ako neko zaista hoće da menja nejednakosti u svetu, prvo bi trebalo da ih razume. Opet, većina sociologa, pa i ja, je reformski orijentisana, ali naše učesničke aspiracije ne mogu biti realizovane putem moralisanja, propovedanja, ili ideološkim manifestima, već samo putem otkrivanja mehanizama i pravila društvenog života, uključujući i one koji kreiraju i učvršćuju nejednakosti i nepravde. Karl Marks je proveo veći deo svog života u biblioteci, a ne na barikadama, i on je div društvene nauke ne zbog Komunističkog manifesta, nego zbog Kapitala.
Treće, postoji jedna sociologija za mnoge društvene svetove. Mehanizmi i pravila društvenog života su univerzalni za ljudski rod, iako se, naravno, njihove manifestacije razlikuju kroz civilizacije, kulture, društva, ili delove društava. Čak i u drugom slučaju, međutim, polako postaje uniformna zbog globalizacije, osim one koja se odnose na nepravedne nejednakosti (Sever vs. Jug, centar vs. periferija, rasne, polne i klasne podele unutar društva), kao i verskog fundamentalizma (vernici vs. nevernici).
Četvrto, standardi za dobro sociološko istraživanje i dobru teoriju su univerzalni, i uključeni u kumulativno razvijanje alata metoda i pluralističku arhivu socijalnih teorija. Ovo nema nikakve veze sa “pozitivizmom”, jer kvalitativne metodologije kao i interpretativne teorije koje su danas dominantne, priznavajući jedinstvenost njihove društvene teme, takođe zahtevaju univerzalne standarde, iako se standardi razlikuju od onih u “pozitivističkoj” sociologiji koji imaju nameru da imitiraju prirodne nauke.
Peto, greh porekla ne diskvalifikuje rezultat. Istorijska činjenica da su standardni alati i pluralistička arhiva teorija bili inicirani od strane starog bradatog čoveka, delom jevrejin, koji živi u Nemačkoj, Francuskoj i Britaniji, i da su zatim razvijane uglavnom u Zapadnoj Evropi i SAD-u, nema nikakve veze sa njihovim suštinskim kvalitetom. Ovo poslednje je uvek bilo i trebalo bi da bude podvrgnuto skeptičnoj kontroli, ispravkama i poboljšanjima. Ali odbacujući ovu metodološku i teorijsku tradiciju kao “imperijalističke” je znak prakse sprečavanja činjenica ili detalja određene materije da postanu poznate. Umesto toga, ja bih preporučio, sa Njutnom i Mertonom, “da stoje na ramenima divova”.
Šesto, uzaludni pokušaj stvaranja „alternativnih“ ili „autohtonih“ sociologija je opasno za disciplinu. Nauka, uključujući tu i društvenu nauku, nema granice. Razvija se kao zajednički bazen znanja, u koji su sve nacionalne, kontinentalne, regionalne ili čak lokalne sociologije više nego dobrodošle da doprinesu. One možda imaju jedinstvene mogućnosti istraživanja, jedinstvene istraživačke programe, posebno naglašavanje problema ili orijentacije, ali one ne zahtevaju alternativne metodologije, ili domaće teorije. Umesto zalaganja za potrebe za autohtone sociologije, moj savet je: samo napred. Postoji mnogo značajnog sociološkog rada u ne-zapadnom delu sveta. Ali je uglavnom zasnovan na standardnim metodologijama i doprinosi univerzalnom bazenu teorija. Ništa ternativno ili autohtono, nego jednostavno dobra sociologija.
Sedmo, zalaganje za nacionalne sociologije gubi smisao u ovom globalizovanom i sve više kosmopolitskom društvenom svetu današnjice. Činjenica da se zemlje ili nacije-države razlikuju, ne znači i da su njihove sociologije različite, ili da bi to trebalo da budu. Jedino značenje “nacionalnog” u ovom području ima veze sa nekim preostalim institucionalnim razlikama, različitim osnivačima, različitim istraživačkim fokusima. Ali da bi rezultati zaslužili ime “sociologija”, da se ne svode na čisto istraživanje područja ili lokalne statistike, moraju da budu dovoljno apstraktni da dopru do univerzalnog bazena sociološkog znanja. Budućnost, takođe i u ISA-i, nije u nacionalnim sociologijama nego u istraživačkim grupama ili mrežama.
Osmo, istorijska činjenica da je prirodni jezik, engleski, pre nego neki veštački, posebno smišljen jezik (npr. Esperanto) postao najupotrebljavaniji alat komunikacije u avionima, turizmu, računarstvu, Internetu i nauci, uključujući i sociologiju, nije nevolja nego velika prilika. Ovo je naročito tako za sociologe iz područja sa ograničenim jezikom (kao što je moj), koji sada imaju na raspolaganju najviše od univerzalnog sociološkog nasleđa (kroz prevođenje na engleski jezik), i stečenu vidljivost i mogućnost doprinošenja univerzalnom bazenu (objavljivanjem na engleskom jeziku).
Deveto, pogrešno je verovati da egzistencijalni položaj istraživača obezbeđuje epistemološku korist. Otkrivanje mehanizama i propisa nepravde i nejednakosti nije ekskluzivno rezultat autsajdera ili insajdera. Brojni primeri ukazuju na suprotno. Jedina validna legitimnost u nauci može biti postignuta kvalitetom rezultata a ne društvenim položajem koji ima naučnik.
Deseto, vrednosni sudovi i ideološke predrasude su neizbežne, pa čak i prihvatljive u sociologiji na heurističkom nivou biranja problema, ili istraživačke teme, ali ne bi trebalo da se nalaze u krajnjim rezultatima i njihovim dokazivanjima. I sve vrednosti, kao što je to Gunar Murdal savetovao, bi trebalo da budu javno otvorene za raspravu. To je ono što sam pokušavao kroz ovih deset teza.
Sociologije 